Млади хоџа ипак надмудрио
Било једио турско дијете, па учило у мејтефу[1]. Кад изучи све мејтефе, крене се у Стамбол, да тамо још више што научи, те кад постане хоџа, да буде паметан. Пошто се у Стамболу изучи, добије тестир[2], те постане хоџа, па се врати у свој вилајет[3]. Кад дође тамо, застане још једног старог хоџу. Млади хоџа почне се разметати и хвалити, како је он паметан, а овај ваш стари хоџа, вели, ништа не зна, ко тука. Турци се не дају ни осолити, не дају они старог хоџе, већ га стадоше сад још више хвалити и говорити, да је много бољи и памстнији од младог. То било за муку младом хоџи, па се врати опет у Стамбол, оде својијем учитељима па рекне: „Ама залуду ја толико вакта[4] код вас учих — и залуду ми дадосте тестир, да сам хоџа и да сам паметан, кад ето у мом вилајету има један стари хоџа, који никуд није иш'о, па људи веле да је бољи него ја. Ја сам говорио, да није тако, али залуду, они веле: „и ти си паметан, само нијеси научио ширетлуке[5].“ Учитељи му кажу, да су људи имали право, јер ко је паметан, тај себе неће хвалити — „треб’о си и ти с људима хвалити старог хоџу, па да видиш онда!“
Кад то чује млади хоџа, врати се натраг. Сад поче и он старог хоџу хвалити, вели: „таког хоџе нема ни у Стамболу!“ — а у себи је једнако смишљао, како ће се старом хоџи осветити.
Једном рекне он Турцима: „Браћо! Велика би штета била, да наш добри хоџа. умре, а да нам никаква спомена не остави. Ако ништа друго, а ви иштите од вашег доброг хоџе барем по једну длаку из своје браде, да вам за спомен остави. Турцима се то допане, те одма један од њих, први и најугледнији оде хоџи и замоли га, да му за случај смрти да једну длаку из браде за спомен. Хоџа пристане, тргне једну длаку и даде му је. Кад на један пут навалише Турци са свију страна, те сваком опет да по длаку из своје браде, но кад једно шћеде рећи „еландурила!“ — и да се по старом обичају увати за браду, кад на велико чудо у бради не бијаше више ни једне длаке.
Кад се по том млади хоџа састане с Турцима, они га почеше корити „видиш вели ти си прије вик’о на нашег хоџу, да је будала, а сад га и ти хвалиш, како је то?“
На то млади хоџа рече: „Што сам прије казао за хоџу, и сад велим — да је ваш стари хоџа права будала, јер да није будала, де би допустио да му ви браду, то свечево обиљежје — очупате.“
Стари хоџа и сви Турци сад тек виђеше, да је млади хоџа све преварио, те ову његову шалу примише за истину.
Прибиљежио:
П. Ћенић
Извор
[уреди]Босанска вила, година I, број 3, Сарајево, 1. фебруар 1886, стр. 46.