Мијат харамбаша и ага Хасан-ага
Српска пјесма гуслара херцеговачког
Лов ловио ага Хасан-ага,
Лов ловио љетни дан до подне,
Са својије трндесет другова,
Али му је лоша срећа била
Те од лова ништа не улови, 5
Па се врати двору бијеломе,
По да видиш чуда из ненада,
Уз пут ага сусрете делију,
Ја какав је незнани делија,
Сав у срми и у чистом злату; 10
Кад га виђе ага Хасан-ага,
Дружини је својој повикнуо:
„Ево лова, Турци јањнчари,
Ево лова, а ево шићара!“
Па потеже сабљу оковану, 15
А за њнме Турци полетише.
Ма да видиш незнана јунака,
Кад он виђе да ће погинути,
Сабљу трже па јурну у Турке,
Ту пос’јече од десет Турака, 20
Ал’ остали њега савладаше,
И б’јеле му савезаше руке,
Тад га пита ага Хасан-ага:
„Кажи мени незнани јуначе,
Одакле си, од кога ли града, 25
Како ли се по имену кажеш,
И имаш ли од рода икога?“
Тада рече незнани делија:
„Кад ме питаш аго Хасан-аго
Кад ме питаш право ћу тн касти. 30
Ја сам главом Пејовићу Мићо,
Ја од рода не имам никога,
Осим једну милостиву сеју,
И она је млада испрошена,
За јунака Мијат харамбашу! 35
Кад то зачу ага Хасан-ага
Плану ага као огањ живи,
Па овако Мићи проговара:
„Ако желиш Пејовићу Мнћо,
Ако желиш да се ослободиш, 40
Дај ми твоју милосницу сеју,
Дај је мени за вјерну љубовцу!“
Ал’ говорн Пејовићу Мићо:
„Не будали аго Хасан аго.
Не будали кад будала н’јеси 45
Ја ти не бих моје сеје дао
Да бих знао главу изгубити!“
Када зачу ага Хасан-ага
Што изрече Пејовићу Мићо,
Љутито му ага одговара: 50
„Шта говориш курвино копиле?
А тако ми моје вјере тврде
И тако ми свеца Мухамеда,
Осјећ’ ћу ти главу са рамена
Ак’ ме твоме не одведеш двору!“ 55
Кад то зачу Пејовићу Мићо
Препаде се, весела му мајка
Јер мишљаше да ће погинути,
Па поведе агу Хасан-агу
Са његових двадесет другова, 60
Поведе их своме бјелом двору.
Но кад бјеху кроз гору зелену
Тада Мићо агу запитао:
„Је ли тестир аго Хасан-аго,
„Је ли тестир мало запјевати?“ 65
А ага му љуто одговара:
„Слабодно је из горе хајдуче!“
Тад запјева Пејовићу Мићо:
„Кухсавицо Мијат харамбашо,
Утекло ти јато голубова, 70
Одн’јеше ти сивога сокола!“
„Мучи влаше муком замукнуо!
Зачуће те Мијат харамбаша.
Погубиће мене и дружину!“
Истом ага у ријечи био, 75
Док ево ти Мијат харамбаше,
А за њиме до десет хајдука,
Он допаде Пејовићу Мићи,
Па му б’јеле ослободи руке,
А ханџар му у њих уметнуо, 80
Па сви сложно јурише у Турке.
Ја да ти је стати па гледати,
Како српске сабље сијевају,
Мртве турске главе зијевају!
Исјекоше двадесет Турака 85
Међу њнма агу Хасан-агу
А Мићо се са Мијатом врати,
Отидоше двору бијеломе,
Учинише гозбу и весеље,
Привјенчаше Пејовнћа сеју 90
За сокола Мијат харамбашу
Па је љуби кад год се пробуди.
Прибиљ. Светозар Ћоровић.
