Оди, сједи Радоване, да ти Милош каже
Нови случај кога многи све залуду траже:
Био сам ти украј гаја с оне холма стране
Гди поточић исподмива шумарице гране.
Једно мјесто зелени се усред густог лада, 5
Окружено са три стране као сводом града,
Одовуда под заклоном бистра вода шушти,
Ту и онде с грана доле као киша пљушти;
Ништа се ту вид’ло не би, таква је тма мрака,
Да две луче не улазе сунчанога зрака; 10
Около ти стоји цврка да несташни птица,
Ко на чудо ил’ од страха некаква ту лица:
Довребам се, пронре око - шта да ти сад кажем,
Како л’ да ти, што неможно, словами излажем?
Седи сама - не знам, вила - рода ма вишега - 15
Млада, взрачна, ко Даница накрај злачног брега;
Одежд’ б’јела распуштена немарно по т’јелу,
Горе каже врат и груди, доле голен б’јелу;
Појас јој се црвен види, раздрешен низ страну,
Низ врат власи влажни јоште возвјештују прану; 20
С једне стране лежи жезал обмотан у цв’јеће,
С друге с биљем кошарица, које љубов креће;
На крилу јој шарени се, она се осм’јева,
В’јенац плете, в’јенцу тихо, реко би прип’јева;
Сјетивши се изненада, другда се огледа, 25
На опрезу да побјегне, скупи се сва бл’једа;
А највише од потока, што бризга и шуми,
С мјеста мога скривалишта, не чему се глуми.
Убојим се да не спази да јој се ја дивим,
(Не би ју рад увредити, колико што живим!) 30
Поузмакнем, одолим се, премда срце жалко
Совјетује да постојим још и јоште малко.
Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!)
Крадом стазе испитати, шта ти велиш, Раде?
Крадом дању, кад се може, ноћу на мјесецу, 35
Обискати свету гушту, с’ завјетом мом свецу.
Ако буде угодница, наши страна вила,
Да јој предјел даре носи од сви своји сила;
Ако л’ буде, срећом мојом, подгорска пастирка,
Те долази да се купа и ту цв’јеће бирка: 40
О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу,
Зла не може душа витат в’ оном красном т’јелу.
Свирјел моју чуће она, ти знаш ове ц’јену,
И кол’ко сам јагњат’ имо ја на силу њену;
Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, 45
Нек’ помисли: весео је, тај није без драге;
Другда ћу се близу чути са тужними звуци,
Другда опет ко да ми је дјевојка на руци;
И да буду неизвјесни гласи ми и р’јечи,
Кад далеко свирјел буде, оћу да јој јечи; 50
Нећу да зна уречене ни часе ни дане,
Овако се мисли лове, воде нас незване.
Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи,
Брзо, нек’ јој срце куцне, да ли ћу још доћи.
Топле часе, кад с’ одмара, умива и купа, 55
Са стадама свуд пландује утомљена жупа,
Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе,
Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се;
Пјеваћу јој другу пјесну, кад сједне на траву,
Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; 60
А кад видим (бићу близу) да у воду ступа,
Даћу мојој ја свирјели ударења тупа,
Да се слажу, нек’ осјети, с пљесканијем волна,
И да душа ту нечија љубвом таје болна.
Другу ћу јој пјесну пјети, кад надвија гране, 65
Другу, кад ју нагу узрим с те, ил’ с оне стране;
И кад плива, и кад роне, и кад резво приска,
Ја ћу свирјел угодити, стерни мога писка.
Кад изиђе, и на брегу таре се од влага,
Под одежду сокровишта свога ставља блага: 70
Ја ћу опет, да узнаде, ко да нетко страда,
Сад на ово, сад на оно пјети изненада.
В’јенац плете, убира се, или се к сну спрема,
Све уз припјев далко нечиј, страха близу нема.
Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат перви, 75
Овако ћу задјети јој мрежа моји верви;
Те дај данас, те дај сутра, срце ми се нада,
Неће проћи ни пет дана да се мном облада;
Да питома тако буде, да ју свирјел мами,
И кол’когод јогунастој узбуде се чами; 80
Плашити се, ако прођем, кад одбира цв’јеће,
Ни срдити, да се прене, она на ме неће;
Више пута нек’ се шумом мимогред пробуди,
То ће дати да о мени све то блаже суди;
Нек’ ме свиди и зажели да ме дуже гледи, 85
Ја ћу проћи као невјешт, шта се њојзи бреди;
Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи,
Пак нека ју од то доба ко може искупи.
Ако буде до потребе, тако т’ твоје младе,
Милошу ти буд’ у помоћ, је л’ да оћеш, Раде? 90
