Милош Обилић и аждаха
Заплакао соко 'тица сива,
На Јастребу високој планини,
У планини на јеловој грани,
Слушале га све 'тице остале,
Заплакао, па је говорио: 5
»Боже мили, чуда великога!
Имадосмо воду на планини,
Воду писмо и крила купасмо,
И весеље код воде чинисмо,
Међу собом јунака имасмо,
Огњевита змаја из планине,
Ал' га данас међу нама нема,
Погуби га славан цар Лазаре,
На невјери, у цареву двору,
Кад не стане змаја у планини,
Ни цар неће моћи царовати,
Ал' ће нама још и горе бити,
Нећемо се моћи састајати,
У весељу дане проводити,
Аждаха се скоро показала,
У језеру у води студеној,
Затворила друме и богазе,
Она ждере коње и јунаке,
И осталу звјерку свакојаку,
Која пије студену водицу,
И остале 'тице под крилима,
Која дође да с' у води купа,
Љуга гуја по језеру лупа,
Да Бог даде и срећа велика,
Не би л' вила разавила крила,
Да долети на воду језеро,
Да донесе убојиту стр'јелу,
Да стријеља у језеру гују,
Ал' то вила ни хабера нема,
Јер је вила повисоко сјела,
Па не мари за наше весеље,
А јунака међу нама нема,
Од како је змаја нестануло,
Осим једног Краљевића Марка,
Марка кажу да је јунак добар,
Да му нико доскочит не море,
Он би мого стати на мејдану,
И погубят аждаху на дану,
Али Марка међу нама нема,
Већ он пије по механам винце,
Винце пије и поји Шарина,
Он је стари јунак од Србина,
Али данас помоћи нам неће,
Већ све Марко покрај мора шеће,
Те арапске осијеца главе,
Бановину од Арапа брани,
Бановину пак и краљевину,
Краљевима све чини на вољу,
А не знаде за нашу невољу.«
Кад се тако соко исплакао,
Говори му из облака вила:
»Бе не плачи, соко 'тице сива!
Ја имадем побратима мога,
Когано сам мл'еком задојила,
На бијелу крилу одгојила,
Уз бедрицу сабљу припасала,
Над Милоша не има јунака,
Ја ћу њега скоро добавити,
На планину њега опремити,
Који ће вам гују погубити,
И ваши ће 'тићи полећети!
Милош коња за јунаштва храни,
Српску браћу од невјере брани.«
Кад то рече нагоркиња вила,
Хитро вила књигу накитила,
Пак је спреми побратиму своме,
Побратиму Обилић Милошу,
Овако је њега поздравила:
»О Милоше, мио побратиме!
Да си брже на Калдак-планину,
До језера до воде студене,
Да погубиш гују шаровиту,
Којано је друме затворила,
И у гори 'тици додијала,
Ја камоли на друму јунаку.«
Све му каза што је и како је.
Кад је так'у књигу направила,
По соколу сивом опремила,
Књига дође Обилић Милошу,
Кад видио Обилић Милоше,
Шта му књига шаровита пише,
Хитро момак на ноге скочио,
Пак се Милош стаде опремати,
Он припаса уз бедрицу ћорду,
А дозива слугу Милована:
»Слуго моја, опреми ждралина!«
А слуга му коња опремио,
Док се Милош на кули спремио,
Пак повуче тешку топузину,
Довуче је до коња ждралина,
Пак навали топуз на ждралина,
Пак се ждралу на сриједу баци,
А понесе копље убојито,
Пак оћера дебела ждралина,
Врло Милош коњу притужио,
Куд гођ иђе, на Калдак изиђе,
Кад изиђе на Калдак планину
Ту је Милош разјахо ждралина,
Па се Милош мало одморио,
И рујна се винца напојио,
Пак отален на ноге скочио,
Те притиште дебела ждралина,
Оћера га гором и планином,
Коња гони три бијела дана,
По планини и тамо и амо,
Све он тражи зелено језеро,
И у њему шаровиту гују,
Али гује наћи не могаше,
Залуд 'ода три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Даде му се нешто послушати,
Стаде јека горе и планине,
Одјекује на четири стране,
Кад то зачу војвода Милоше,
У напредак поћера ждралина
Кад он дође на једну пољану,
Ту опази зелено језеро,
Код језера шаровиту гују,
Ухватила широка љељена,
Код језера код воде студене,
Прождрла га свега до рамена,
Запели јој велики рогови,
Њихе гуја прождријет не море,
Већ све главом око себе млати,
Да одбије роге љељенове
Ал' су тврди, одбит' их не може
Кад то виђе Обилић Милоше,
Шта аждаха од љељена ради,
Голему се чуду зачудио,
Нимало му мило не бијаше,
Ал му друга бити не могаше,
Да побјегне, од људи срамота,
А од Бога велика грехота,
Мислио се што ће и како ће,
Милош бјеше срца јуначкога,
Сам у себи био помислио:
»Кад сам дошо, да погубим гују,
Данаске јој побјегнути нећу,
Ако Бог да и срећа од Бога,
Те погубим шаровиту гују,
Велики ћу севап учинити,
Својој души мјесто ухватити
Оставити славу на јунаштву,
Нек' се знаде и нек' се познаје,
Ако л' мени суђен данак дође,
Те ме љута сад погуби гуја,
И најпосље вала умријети!
Пак дебела наћера ждралина,
Напера га води и језеру,
Све се гуја око воде вија,
А све држи у зубим' љељена,
А криви се високо љељенче,
Па му плаши ждрала од мејдана,
Ал' се Милош поплашит не даде,
Већ до воде допера ждралина,
Пак потеже копље убојито,
На аждаху копље отиснуо,
И добро је бјеше погодио,
По сриједи копље ударило,
Ал' то она ни хабера нема,
Ђе се у њој копље уставило,
Љељенче се необично криви,
А Милош се томе чуду диви,
Па потеже тешку топузину,
Пак је стаде ударати њоме,
Ал' то гуја ни хабера нема,
То гледају све пернате 'тице,
Голубице и остале 'тице,
И сив соко са јелове гране,
И бијела из облака вила:
Док завика из облака вила:
»О Милоше, мио побратиме,
Мој Милоше, луде ти си главе!
Што удараш гују топузином?
Лудо ти пеш изгубити главу!
Та видиш ли несите аждахе,
Ђе ј' прождрла широка љељена,
До рамена и широка врата,
Рогови се прождријет не даду,
И њихе би могла прождријети,
Ал' се на њих наћерат не смије!
Дајој није љељен у зубима,
Давно би те гуја прихватила,
И појела тебе и ждралина,
Под топузом и под сабљом бритком,
И ждралина коња под плочама,
Већ чу ли ме, мио побратиме!
Не удри је тешком топузином,
Већ је удри сабљом закованом.
Коју сам ти, брате, даровала,
Кад но сам те млеком задојила,
На планини у зеленој трави,
Сабља моја преварит те неће,
Кад удари коња, јал' јунака,
Под оклопом и под панцијером,
Пресијеца шипке од челика,
Просијеца панцијер кошуљу,
Куд удари, мелем не требује;
Ти се немој гује препанути,
Ако Бог да и срећа велика,
Ти ћеш сабљом гују погубити!«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Охрабри се јунак на јунаштво,
Охрабри се и обрадова се,
Па му снага са срца придође,
Јер на томе и стоји јунаштво,
Кад имаде са срца слободу,
Мушка рука има своју згоду,
А Милош је срца јуначкога,
Своме срцу живо притужио,
А на сабљу, руку наслонио,
Зубом шкрину, док му сабља сијну,
Пак удари проклету аждаху,
На дохвату по широку врату,
Колико је лако ударио,
На двије је поле преставио.
Кад то виђе страшиво љељенче,
Ђе ј' о њему глава останула,
Стаде бјежат' пољем широкијем,
Али љељен побјећи не може
Јер је тешка од аждахе глава,
Двије му је ноге уапсила,
Кад то виђе Обилић Милоше,
Он се на то слатко насмијао,
Л>ељенчету био говорио:
»Стан' љељенче, на пољу широку,
Голема је од аждахе глава,
Никако је однијети нећеш,
Данас ћу те муке избавити,
Да ударим од аждахе главу,
Да окушам сабљу заковану,
Ал' се немој себи препанути,
Нећу тебе сабљом обранити,
Ако Бог да и десница рука,
Данас ћу те избавити мука,
И осталу звјерку свуколику,
И под крилим' 'тице из горице«,
Пак претила доћера ждралина,
А потеже сабљу заковану,
Те удари од аждахе главу,
На двије је поле преставио,
А љељенче није обрезао,
Бог му даде, ране не допаде,
Па побјеже у јелово грање,
Милош диже од аждахе главу,
На бојно је копље натакнуо,
Пак поврати дебела ждралина,
Оћера га гором и планином,
А запјева пјесму радостиву:
»Не бој те се, 'тице соколице,
Ни остале 'тице из горице,
Ни остала звјерко из планине,
Веп хајдете на воду студену,
Те на води умивајте лице,
Напојте се студене водице
Љуту сам вам погубио гују,
У језеру неситу аждаху,
Ако Бог да, те вам буде среће,
Аждаха вам додијати неће,
Кад то чуше 'тице соколице,
И остале 'тице из горице,
И сив соко са јелове гране,
Све на гори 'тице запјеваше:
»Бог ти дао, војвода Милоше!
Јуначки ти спомен остануо,
Међу браћом, славном Србадијом,
Тебе Срби вазда спомињали,
Док је жарког сунца и мјесеца«.
Ту Милоша виле дочекаше,
Јуначкијем даром дароваше,
У бијело лице пољубише;
Оде Милош својој танкој кули.
