Милош Обилић и Лав Огњени
Вино пије Будимлија краље,
У Будиму граду бијеломе,
А до њега Обилић Милоше,
До Милоша дванајест војвода,
Редом сједе, редом пију вино, 5
Кад се рујна напојише винца,
Онда рече дванајест војвода:
»Господине, Будимлија краље,
Вид' Милоша српскога јунака,
Кога так'ог још не роди мајка,
Осим једног Краљевића Марка,
Што гођ нас је српскијех војвода,
Овакијех међу нама нема,
За мејдана и тврда јунаштва,
Ко што данас Марка и Милоша.«
Кад то рече дванајест војвода,
Још овако краљу бесједише:
»Господине, краље Будимлија,
Шта би данас за Милоша било,
Шта би било за јуначко крило?
Требало би њега оженити,
Од правога соја и племена,
Од јуначког српскога сјемена,
Јазук му је младу нежењену,
Да се Милош лани оженио,
Кад би њему Бог и срећа дала,
Чедо би му досад заплакало,
До године чедо проходало,
Мушко чедо сабљу припасало,
По земану кад би јунак био,
Кајно што је Обилић Милоше,
То би била за Србина хвала!«
Кад то зачу Будимлија краље,
Овако је њима говорио:
»Браћо моја, дванајест војвода!
Баш је Милош јунак за мејдана,
Момак лијеп, ставан и прикладан,
А од више срца у јунака,
За јунаштво родила га мајка,
Још да ми је њега окушати,
Јали њега, јал' Краљевић Марка,
Ал' то Марку ја рећи не смијем,
А Милошу смијем говорити,
Он се на ме неће разљутити:
»Би ли смио опремит' ждралина,
Опремити себе и ждралина,
Пак отићи на Пролом планину,
Није Пролом сам се проломио,
Већ од љуте звјерке огњевите,
Тамо има лав огњена звјерка,
Када лави по планини ричу,
Пролама се гора и планина,
А са горе полијеће лишће,
А полете 'тице са горице,
Зачуди се на планини вила,
И сив соко на јеловој грани,
Шта звијерка по планини ради,
Туда лако путовати није,
Да се смије Милош поуздати,
Да он оде на Пролом-планину,
Да погуби лава проклетога,
И његову да донесе главу,
Ев' имаде дванајест година,
Од како се лави искотише,
На Пролому високој планини,
И отприје ту је лава било,
Ал' се данас више накотило,
Тамо има висока стијена,
У стијени камена пећина,
Па се у њој лави накотише,
Чујем саде ђе говоре људи,
Ђе лав један по планини 'ода,
А за њиме осмеро лавчади;
Ђе лав други по планини 'ода,
А за њиме двадес'т и четверо,
Планину су готов' опустили,
А друмове по њој затворили,
Да. се море Милош потхватити,
Да притисне дебела ждралина,
Па да оде на Пролом планину,
Да погуби лава у планини,
Јали лава, ја' лавову мајку,
Колико је јунак на мејдану,
Још би виша пера понарасла,
За петеро и за деветеро,
Ја бих њега за то даровао,
Ја бих њему кулу направио,
Украј своје, а бољу од своје,
Дао бих му шћерцу за љубовцу,
Поклонио Ружицу ђевојку,
Код мене би вијек вјековао.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Нимало му мило не бијаше,
Ал' овако њима говораше:
»Хвала вама на лакрдијама!
Виђеће се свачије јунаштво,
Ја нијесам јунак од мејдана,
Нит' ј' у мене хвала изабрана,
И бољијех имаде јунака,
А што мени за ђевојку кажеш,
Ја се данас оженити нећу,
Нећу друге цуре за љубовцу,
Осјем шћерцу славна цар-Лазара,
Јошјој нема дванајест година,
Јелисавки кићеној ђевојки,
Јали ћу се оженити њоме,
Јали њоме, јали ни једноме;
А што лаве у планини кажеш,
Што гођ звјерке има у планини,
Ја сам сваку срет'о на планини.
Некад ноћу, а некад у дану,
Ни једној се нисам уклонио,
Ни лаву се уклонити нећу!«
Кад то рече, на ноге скочио,
Пак удари низ бијелу кулу,
Док он сиђе у подрум ждраЛину,.
Потеже му на токе колане,
А прихвати за дизгин ждралина,
Изведе га из топла подрума,
Пак се коњу на сриједу баци,
Ишћера га пољу на ширину,
Пак отиште друмом чавленијем,
Кад је био на Пролом-планину,
Ту Милоша данак оставио,
Све тражећи лова по планини,
Да улови лава жестокога,
Данак прође, тавна ноћца дође,
Кад се Милош виђе на невољи,
Ђе заноћи ноћцу у планини,
Под јеликом ватру наложио,
Уз јелику плећи прислонио,
За јелику привезо ждралина,
А потеже сабљу заковану,
Накоси му ђетелине траве.
Ту је Милош ноћцу заноћио,
Заноћио, пак и преноћио,
Кад ујутру јутро освануло,
Онда Милош на ноге скочио,
Те с' умио и Богу молио,
Пак дебела посједе ждралина,
Оћера га стазом кроз планину,
Кад наљезе Милош кроз планину,
Т>ено бјеху високе стијене,
А долине дуге и широке,
И велике јеле суховрхе,
Док запјева Обилић Милоше,
Гласовито, ама племенито,
Кад то зачу лав звјерка огњена,
У планини у мрачној пећини,
Ђе запјева Милош кроз планину,
Код лава се није догодило
Огњевито осмеро лавчади,
Већ отишли бјеху у планину,
Помами се лав огњена звјерка,
Пак поцикну на Пролом-планини,
Како цикну, како л' љуто рикну,
Све покрену 'тице са горице,
Све са горе полијеће лишће,
К'о да сјевер удари у гране,
А расплаши звјерку низ планину,
Нека бјежи, нека земљи пада,
И ждралин је по земљици пао,
Срдито га Милош ударио,
Док му ждралин на ноге скочио,
Ако паде, за невољу му је,
Јер лавови страховито ричу,
Кад их стане рика и помама,
Намјерници коњи и јунаци,
Јал' љељени, јал' бијеле овце,
И љељенске краве и волови,
Ситне срне и тешке кошуте,
И међеди, вуци и зецови,
Пак и љуте под каменом гује,
И ждралови 'тице под облаком,
И они се на устрагу врате,
Су тим кажу од памети знаке;
Пак и свака звјерка у планини,
Кад зачује гласовиту цику,
Горског лава, у планини цара,
Што по земљи росну траву пасе
Он ни чему не да гледат на се,
Од његове жестоке погледи,
Свака звјерка и 'тица просједи,
Кад га чује, по земљици па'не,
Јал' се скрије у камен пећине,
Док лавовска сила не умине;
Ни Милошу топло бити неће,
Пак полеће лав огњена звјерка,
Те долеће друму широкоме,
Кад прилепе Обилић Милошу,
На Милоша очим' запалио,
А по врату гриву размахнуо,
Како лаве кроз планину скаче,
Вјетар бије на четири стране,
Све завраћа од јелике гране;
Кад га виђе Обилић Милоше,
И под њиме ждралин од мејдана,
Добар му се ждралин препануо,
Доисто му побјегнути шћаше,
Ал' је Милош срца јуначкога,
Он потеже сабљу заковану,
Од мушкијех од седам педаља,
Коју су му поклониле виле,
На састанку кад су с њиме биле,
Кад је Милош сабљу повадио,
Змајовито лава погледао,
Виловитом сабљом ударио,
И тако му Бог и срећа дала,
На дохвату лава дохватио,
По повору изнад срца жива,
Надвоје му повор преставио,
И живо му срце распорио,
Исред срца ударила крвца,
Кроз лава му сабља пролећела,
У црној се земљи уставила,
А Милош је натраг повратио,
Пак погледа и тамо и амо,
О'клен ће се лавчад помолити,
Са висине проломске планине,
Ал' Милошу добра срећа бјеше,
Далеко се лавчад догодише,
Док им јека низ планину пође,
Добар черек од са'ата прође,
Милош сједе па се одморио,
Док одмори себе и ждралина,
Шћаше лаву одсијећи главу,
Да му главу до Будима спреми;
Док завика са планине вила,
Те дозива Обилић Милоша:
»Мој Милоше, мио побратиме
Луде ти си и махните главе,
Лудо ти пеш данас погинути,
Брже јаши и гони ждралина,
Док нијесу лавчад достигнула,
Јер кад стигну лавчад низ планину,
Па кад лава посјечена нађу,
Поцикнуће кајно гује љуте,
Кад им гласи кроз планину пођу,
Узбуниће сву Пролом-планину,
Кад то чују остали лавови,
У јату су двадес'т и четири,
А пред њима лавски старјешина,
Кад то чују, пак те поћерају,
Да си вила, па да имаш крила,
Па да ти је од челика месо,
Не би перје изнијело меса,
Ја камоли да би побјегнуо,
Већ мој брате, Обилић Милоше,
Брже врати коња низ планину,
Пак не бјежи уз Пролом-планину,
Већ ти бјежи стрмо низ планину,
Јер је јато на горњој планини,
Удариће озго низ планину,
Потражити свога старјешину.«
А кад зачу Обилић Милоше,
Шта говори са планине вила,
Брже свога поврати ждралина,
А потеже сабљу заковану,
Те у лава уши откинуо,
Па их кон>у у егбета баци,
А потеже из чизме канџију,
Пак под собом окиде ждралина,
Кад полеће ждралин од мејдана,
Би ти реко и би се заклео,
Да је оро расклопио крила,
Не би ждрала коња достигнуо,
Ја камоли да би престигнуо.
Таман Милош зам'че низ планину,
Док долеће осмеро лавчади,
Кад виђеше лава посјечена,
Поцикнуше љуто, јадовито,
Док удари јека испријека,
Испријека од ведра истока,
Док ево ти лавског старјешине,
И за њиме двадес'т и четверо,
Кад избише друму на планину,
И виђоше лава посјечена,
Како ричу, како ли урличу,
Би ти реко и би се заклео,
Да на граду пуцају топови,
Бијесни се лави помамише,
Пак у танке јеле ударише,
Све јелиће танке истргаше,
Око друма на четири стране
Саломише омарово грање.
А уграби Милош низ планину,
Да му не би нагоркиње виле,
Ту би њега звјерке истргале,
Ал' је сека брата избавила,
Благо брату који секу има,
Горску вилу, у густу оЬлаку,
Ниђе њему лоше бити неће,
Ни у води потонути неће.
