Мајчина суза

◄

►

МАЈЧИНА СУЗА

Кад су зимне ноћи у нас, сједи се за дуго. Искупи се у једну пријатељску кућу младежи, а буде и стараца. Старци обично причају и казују младежи своју прошлост. Тако ти се и ја десих једне зимске ноћи код врлог старца Драга. Ту се бијаше још доста младежи стекло. Старац Драго почео нам је причати. Мене је то занимало, те ћу вам ево саопштити једну причу, што сам је једне такве ноћи од Драге чуо; он ме је увјеравао да је истина, те и ја нећу друго рећи.

* *

     Сад да појашете добра коња, или ко је снажнијех груди и плећа, па да притегне за ноге опанке, а огрне лахку струку, па пође, стигао би у варош Мостар за шест сати. Недалеко од исте, за два сата дошли би у село Невесиње, у коме сада само српске породице пребивају.
     У њему некада живљаше Марко Златковић, богат и имућан човјек. У њега није била колиба покривена сламом као у другијех сељана; у њега је била права варошка кућа, покривена дивно и озидана кречом и каменом.
     И он се носио богато одјевен.
     А како и не би? - покрај својијех три хиљаде оваца, које су му пасле по широком пољу окружене чилијем чобанима, који су их чували, свирајући дивно уз фрулу.
     Кад је био какав свечан дан, па богме требало је ићи у цркву, у варош Мостар, молити се Богу, није Марко ишао пјешице и знојио се, као други сељани, него би он:
Појахао свог помамног вранца,
Што'но бјеше као муња жива -
И ставио токе на прсима,
Те би сјале као жарко сунце;
Јатагана зађо би за паса.
Окрен'о би пољем широкијем,
Запјев'о би јуначкијем гласом,
Да се горе потресаху редом.
Вранац би се разиграо снажни, -
Три би копља у висину свак'о,
У дуљину за четири више!
Под њиме се земља увијала,
Из ноздра му пламен ударао.
     Марку су у Мостару и свештеници наклоњени били. А богме како и не би, кад Марко вазда, кад би цјеливао у цркви еванђелије, дао би по двије цванцике?! А осим тога, од њега би имали, кад је вријеме: по коју груду сира младог и по младо јагње.
     Марко је био ожењен. Његовој је стопаници име било Стоја, која је била такођер од богате породице и на гласу.
     У души је била поштена и чиста. Радо је потпомагала сиротана.
     Она је Марку породила два сокола - два српчета. Једном је било има Жарко - старији, а другоме Станко - млађи.
     Отац их је намјеравао послати у Мостар, да ту барем науче штогођ читати и писати, јер је знао: да је учење "свјетлост и моћ".
     Али се његова жеља не испуни, јер:

Када оно врашка сила
Бјеше од свуд' навалила,
Да србина праху даде,
Да посије њему јаде,
Да му сруши олтар свети -
Из ког тамјан небу лети; -
Да му в'јенац плете трна
Да га мука таре црна:
Тад се храбри Марко диже,
Међу браћу своју стиже,
Па им рече храбро, смјело:
"Устанимо у бој свети,
Душман ће нам све узети: -
Дјецу ће нам превјерити,
На нас ће се суза лити,
Суза братска, суза клетве -
Која вјечно стоји, траје..."

"Устанимо, за ханџара!
Снага нам је јоште стара.
Још имамо моћи жара."
Сложно браћа послушаше:
Под заставу једну сташе;
Ударише на душмана,
Задају му тешких рана.
А наш Марко с јатаганом,
А на груди једном раном,
Кроз душманске чете леће
Сијече им снажно плеће.
Док је јунак малаксао:
Под душмана мртав пао.
     Као што горе у неколико стихова наведох, Марко је погинуо, борећи се за опстанак имена свога и вјере свете. Тако сада Жарко и Станко остану без науке.
     Чим Марко нестаде, одма су у његовој кући све промијени и учини се неред. Слуге и чобани почеше постајати неваљали, пуштали би овце, па би оне лутале саме куд им воља; - они би легли па по цијели дан спавали; нијесу имали бриге, што ће у вече мањи број оваца бити. А тако ти је то кад нема домаћина у кући.
     Нису се више на њезином лицу показивали знаци радости и весеља. Увиђала је да сваки дан упропашћује се благо, које је дивно напредовало, док је њезин муж живио. Но су је тјешила два синчића а лебдила је над њима својом материнском љубављу и његом. Али јој свану једног дана црни и тужни час.
     Жарко, који бијаше стигао до своје дванаесте године, разболи се и испусти душу на мајчиним рукама.
     Сада добра Стоја оста пуна туге и жалости с једнијем сином Станком, кога не пушташе ни једног тренутка испред свог ока.
     Он јој је био сад једина нада у кога се уздала: да ће временом, док ојача и умно се развије, сачувати добро, које му је оставио његов отац.
     Али то тако не би.
     Кад Станко узрасте и ступи у своју шеснаесту годину, почне се дружити са неваљалим и скроз поквареним друштвом.
     Отишао би у Мостар, али не у цркву, да се помоли Богу, него би нашао раскалашно друштво, - тај извор зала и немоћи - па с њима пијанчио у механи и батерисавао новац. Ти су га другови волили, али не искрено и праведно, него притворно и лажно. - И давали су му почасно мјесто за столом. А зашто? Зато што је он све пиће што би попили за њих плаћао.
     А ко је њему давао пара? питаће који од драгих читалаца; - је ли му мати давала?
     Не, мајка му их није давала, јер штогод је новаца иза покојног Марка остало, она их је издала за наднице, чобанима и слугама.
     Он је с друге стране њих добивао, и то од Н. Среброљубовића из Мостара.
     Овај му је узајмљивао новаца и говорио му: што год он, т.ј. Станко чини, да је уљудно и поштено, јер је видјела ова грабљива птица добар плијен пред собом.
     Тако мало помало, наш ти се Станко задужи много и премного код Н. Среброљубовића, а све без знања материна. А вас новац узајмљени од њега потрошио је са својим гадним друштвом у механи.
     Кад му се навршила 24. година и постане власник очева имања, навали на њ Н. Среброљубовић да му дуг исплати, заједно са каматом, која је с дугом расла. Овај, не имајући му вратити у новцу дуг, мољаше га, да му даде марве онолико колико и његов дуг засијеца. Али Никола не хтје да главу с марвом разбија и да се око ње мучи, како ће је продати и извући из ње своту, коју му Станко дугује, него га потужи суду, а уз то неке, онда турске, суднике подмити парама, да на његов млин воду наврате. До неколико дана, суд распрода Станкову марву и исплати Николи своту, коју је он у пола толику Станку кроз неколико година прошлих узајмио.
     Никола би Станка и прво тужио, али је знао, док Станко не постане пунољетан и власник очева иметка, да би га узалуд тужио. Али ни Никола није остао увијек богат. Николине куће и вас иметак у њима изгоре, те и он остаде на "голој години" без игдје ичега. Бог га је казнио за неправедно дјело.
     Јадна Стоја све је већ видјела и дознала, да јој је син упропастио своје имање. На лицу јој се вјечна туга и сјета створи.
     Једне ће вечери повикати Станку, лијући сузе тужне.
     "Шта учини сине? Што упропасти очевину и мене зави у црно?... Окани се, сине, тога поквареног друштва, не иди за њима, ни по њиховој стази. Оно те је волило, али притворно, док си за њ пиће плаћао; - ал сад те више ни притворно волити неће, јер немаш пара, да им вина наредиш. Поправи се, синко, и одржи ово још мало имања што имаш и подај се у рад, јер ће ти он плода дати"...
     Сад ћете ви мислити, да се Станко покајао и искао опроштење од мајке и да ју је увјеравао, да ће правим путем поћи, као што би и требало.
     Али то није тако било: на мајчине се ријечи Станко разјари и би увријеђен, јер је он држао себе високо и да му не треба ничији савјет, па оде те исте вечери у варош Мостар, а мајци не рече ни "збогом", него је саму остави. Ту нађе неког трговца Милу и предложи му, да ће му продати своје имање. Овај му одговори, да је његову иметку купац, те се тако одмах погоде. Миле му уручи своту новца по погодби за имање.
     Кад се Станко дочепа новца, без икаква размишљања крену се у далеки свијет, а мајку, као што рекох, - остави саму, - ни да јој рекне "збогом"!...
     Сирота мајка Стоја остане сама без икога свога и без ичије помоћи. Дневи, ноћи пролијевала је жалосне сузе говорећи кроз уздисај:
     "Хеј, синко... шта учини? Што ме остави саму?"
     Али свачему дође крај, те и њезину болу. Једне зимне вечери испусти душу на туђијем рукама.
     Кад су сељани дошли по њу, да је у гроб сахране, видјели су јој на лицу сузу, која се бјеше смрзла, па сви рекоше:
     - То је суза за Станком.

* *

     Станко оде у далеки свијет, сам не знајући куд ће ни како ће: док некако дође у велику варош Тријест, која лежи при мору. Ту је лутао тамо и амо, без икаква свога друга и познаника.
     Поче му чело савлађивати сјета. На лицу си му могао читати да се каје за нешто и да га болови муче.
     У тој вароши буде неколико дана, па му се додија, те намисли даље путовати преко мора.
     Навезе се на један велики пароброд, који је бродио у Индију.
     Сам у некој тузи великој сјеђаше на крову пароброда и гледаше уздрмано море, како се са буром бори.
     Пароброд се све даље и даље у даљини губио, док се сасвим из вида изгубио, и запловио на голему пучину морску, одаклена се ништа не види, осим неба плавог гори.
     То је први пут Станку, да не види ништа осим мора и гори небо. Обузимао га је неки страх и слутња му се рђава породи.
     Вјетар је бјеснио страшно и дизао морске валове високо. С њима је запљускивао преко пароброда и скоро ништа није на крову његову сухо било. И Станка је један талас, заљуљан вјетром, дохватио, те приморан буде отален се дигнути и сићи доли у собу пароброда.
     Ту затече једног старца гдје чита књигу. Приближи му се и назове му Бога. Овај га старац уљудно прими и рекне му да сједне. Станко га послуша. Док ће ти старац њему:
     - Умијеш ли ти младићу, читат'? Дао бих ти једну књигу, па да тијем вријеме скратиш.
     - Не знам баш ни слова, старче, него бих желио, да ти на глас - ако ти није муке - читаш из књиге да и ја што чујем.
     Старцу не бјеше никакве муке, те настави гласно:

Грехота је када мати
На порода сузе лије -
Њега вјечно клетва прати,
А срећа му не просије.
     Још је старац читати хтио, али се зачу морнарска вика:
- "Савијај једра!"
- "Капетане, чувај нас!"
- "Баците ленгер у море!"
- "Удариће пароброд у стијену!"
     На ову вику изишли су Станко и старац, падајући као да су пијани и ништа нијесу видјели до страшнијех морских таласа.
     Старац клекне на кољена и стане се молити Богу за спас. И Станко исто учини. Али не потраја дуго, пароброд удари о голему стијену и пробије се.
     Вода поче улазити и залуд су се ваљани морнари трудили, е да би јој на пут стали.
     Бура све више и више бјешњаше, док са својом оштром снагом потјера пароброд управ стијени, а ова га дочепа и свег разбије. Све би изгубљено: морнари су попадали у море, а богме и старац и Станко. Неком срећом Станко се бијаше чврсто ухватио за коло, које је удешено од гуме те не може потонути. Нарочито га сви пароброди имају, за вријеме опасности, да се људи с њиме могу спасавати.
     Био је страшан јаук од морнара, али се за часак ништа не чу. Све морнари бјеху већ загрлили вјечни санак у дубинама морским... И старац је потонуо и предао Богу душу. А Станко чврсто се држао за коло, таласи су се играли с њим, бацајући га сад тамо сад амо. Недалеко од њега и капетан истога брода борио се са силнијем морским таласима, држећи коло онако, као и Станко. Али сад духне страшнији и силнији вјетар и дизаху се страховито у висину валови, док им се терет на њима не додија - Станко и капетан - те га избацише на обалу.
     Као у несвјестици лежао је сад Станко на суху и још је чврсто држао коло у рукама; није готово ни знао шта се с њим случило, само су му у ушима покојног старца ријечи:

Грехота је када мати
На порода сузе лије
     Вјетар преста, умори се. Таласи све тишији биваху, док се сасвим не умирише.
     Облаци, који бијаху небо прекрили, разагнаше се. Ружичасто сунашце засја и оживи све. Ваздух бијаше пријатан. Кад Станка обасја сунце, подиже се и видје, да га је Бог спасао. Пун туге и жалости лијаше сузе и одаваше Богу хвалу на његовој милости. Затим пође неколико корачаји и угледа пред собом капетана. Приближи му се и рече: "Хвала Богу кад имам друга на овом пустом острову". Капетан га није разумио, али му ипак бијаше мило, кад видје Станка и радоваше се. Обадвојица се пољубе и чврсто стисну један другом руке у знак искреног пријатељства.
     Бијаху обадвојица уморни те легну спавати. Тек што су у сан завели, стигну дивљачке чете - људождери - и обадвојицу их ухвате и одведу далеко преко острова.
     Како капетан бијаше веома кабаст и претио, дивљаци га одма убију и поједу.
     Станко је био мршав, те њега не убију, него га оставе да им чува стада. Давали су му најбоље хране, не би ли се утовио, те да и њега поједу.
     Сваки су га дан пипали иза врата и гледали је ли почео дебљати.
     Али Станко сваки дан гори и мршавији биваше. Нешто од страха да ће га дивљаци појести, а нешто од кајања, што је мајку оставио и презрео.
     Сваки је дан плакао и молио Бога, да га избави од овијех људождера. И мајку је молио говорећи:
     "Опрости ми, мила мати. Не лиј суза за мном. Не куни ме. Ја сам погријешио и кајем се. Твоја ме суза већ стиже. Убриши је и опрости ми..."

* *

     Већ је прошло и шест мјесеци откако Станко на острову чува дивљачка стада. Њега би давно дивљаци појели, али бијаше жут као лала, а сух као дрво.
     Једног дана, тек што бијаше сунце обасјало, угледа Станко на мору један велики пароброд, гдје се острову приближује.
     Брже боље отрчи к обали машући бијелијем рупцем, да га спазе са лађе. А како је у закону сваком капетану од пароброда, кад испред тог острова плови да гледа са дурбином на острово, не би ли угледао ког заробљеног човјека у људождера, па да га спасе, тако и сад са овог пароброда капетан гледао је са дурбином на острово и спазио је Станка гдје маше рупцем.
     За неколико времена, приближи се пароброд доста прилично к острову, а и Станко је већ дотрчао обали и ту чекао на чамац са пароброда.
     Тек што бијаше запловио чамац и удаљио се од пароброда, спазе то дивљаци и са страшном звјерском виком потрче к обали. Станко је чуо њихову звјерску вику па дозиваше морнаре, да што прије веслају. За тили час су дивљаци били недалеко од Станка. Кад се Станко видје у невољи, намисли да скаче у море те да плива к чамцу. Јест, али не зна пливати. Ну наједанпут синуше му очи са радошћу. Једна дебела даска, коју су таласи избацили од разбијеног пароброда, бијаше близу њега. Брзо се сагне, зграби даску па с њом скочи у море. Мало потону, али брзо бјеше на површини, држећи даску. У том и ваљани морнари стигну те га избаве од мора и од гладнијех људождера. Дивљаци су разјарено стајали на обали острова и звјерским гласом урлали али не смједоше за паробродом у потјеру иако имађаху добре чамце, јер су се страшили пуцња који са пароброда долазаше.
     Кад се пароброд већ далеко удаљио од острова, капетан нареди те Станка преобуку, јер су на њему само биле мале кожне гаће. Даду му и хране, те се мало окријепи. Почне га капетан питати, шта се с њим случило. Али га Станко није разумио, него му као нијем почне рукама представљати.
     Капетан га се мане и остави у миру.

* *

     Ведра је ноћ...
      Плаво се небо заблистало са својим звијездама. По њему плови сјајни мјесец, управљајући своје зраке по бескрајној васељени.
     Свуд је мир и тишина, само што тихи и благи вјетрић пири.
     Пароброд плови управо у Рисан и за неколико сахати стигнуће.
     Само што крманош не спава и још два три морнара, а остало све се у санак дало.
     Али се наједанпут зачу тихи и управ изнемогли глас:
     "Хвала ти Боже! што се на ме млађана смилова и избави ме од дивљијех људи да не слушам њихов гадни глас."
     "Ој мила мати!... ако си већ склопила твоје благе очи и дала се вјечном миру и спокоју, па ти се душа по рају креће, гдје јој Бог мјесто даривао, опрости ми пред Богом светим, за мој тешки преступ... убриши своју сузу и не лиј је на ме, она је пуна клетве!"
     У исти час кад је ово изговорио паде му на ум покојног старца изрека, те је настави:

Грехота је када мати
На порода сузе лије
     И сузе је лио тужне и горке.
     Ни један га морнар није чуо: тек кад поче зора свићати, опазише га морнари. Али га ништа нијесу питали, јер су на његовом лицу тугу и кајање видјели.

* *

     Сунце повисоко одскочило и почело растурати по природи своје топле зраке, а баш у Рисан стиже пароброд.
     Станко свесрдно благодари капетану и морнарима - иако га нијесу разумијевали - на њихову труду и муци коју су за њ поднијели, па оде у Рисан - срећа његова, сачувао је добро паре што их је из домовине понио, па тако сада могао је за неко вријеме живити.
     Али се наскоро упозна са неким трговцем по имену Живко Прекоморац и најми се код њега као слуга. Овај је трговац био из наших крајева, па је говорио српскијем језиком, које је Станку сасвим годило.
     Но терети кајања све су већма Станка трли. Непрестано га је савјест мучила и гризла. Увјек је био тужан, а газда му је и лијекове давао. Узалуд је све било, њега ништа није могло излијечити од туге. Кајао се што је мајку презрео и оставио без икога свога.
     Једне му се ноћи усније, да га мајка опет сјетује и да му ставља на главу вијенац, на коме њезина суза лијеваше се и писано стајаше:

"Па ко се каје вијерно и право,
Радо му вишњи опрашта Бог."
                              (Ђ. Јакшић)
     Он се тада иза сна тргне и почне плакати и мољаше мајку, да му опрости.

* *

     Прошло је већ три године, откако је Станко код Живка слуга, па сад намисли од њега се дигнут' и сам за се трговат'. То и учини. Живко му даде свједочанство, да га је вјерно и поштено служио и исплатио му службу.
     Станко најпрво почне бакалити и мало помало постане кроз неколико година трговац и почне на велико радити.
     Живко Прекоморац увиђаше да Станко сваки дан напредује и да му будућност изгледа красна, на његово захтијевање даде му своју кћер Марију за супругу и с њом нешто мираза.
     Иако је Станка обасјала срећа, опет није задовољан био; - на лицу му се увијек показивао знак кајања и туге.
     До неколико година окруже га три красна сина и он се из душе веселио гледајући их како се око њега и мајке играју и веселе.

"Ал' му ево боно паде
У једанпут чедо красно,
Боно паде не устаде,
Зађе њему сунце јасно."
                              (Бранко).
     То му чедо било старији синчић Ранко. Заплакао је тужан Станко и рекао:
     "Тешка је суза мајчина!..." Опет до неколико времена запали му се дућан. Сва роба изгори, а и пара нестане. Сад га већма но икада туга обавије и рекне:
     "Овако ће и напријед ићи... Остаћу без ништа... Тешка је мајчина суза!..."
     Заиста није се ни преварио. Кроз неколико година умру му и она два друга сина, а послије и добра њихова мајка. Што је још нешто имања имао прода га и новац утјера. Завлада опет њим пиће и постане прави распикућа. Потроши и оно новца што је имао, а сад? Сад је пуки просјак. Ноћивао је пред туђим вратима, није се имао гдје склонити. А богме већ и Живко Прекоморац окренуо главу од њега, неће ни да га зна. Тако ти је то: "неста пара неста пријатеља..."
     Као просјак поврати се трпећи глад и свашта у своју рођену земљу. Стигне у ритама у село Невесиње, гдје се родио и гдје је оставио мајку саму. Угледа кућу гдје се родио, а гдје сад станује Л. Прољетовић.
     Плакаше тужно и јадно, гледајући на небо, сасвијем изнемогао говорећи:
     "Мати! Иако сам те презрео, ти ме нијеси клела; - ти си ме опет благосиљала и Бог ми је био подарио свега, али твоја суза није ми опростила за мој преступ, него ме је по заслузи казнила. Мати! Умоли Бога да ми гријешну душу бар у рај прими гдје се налази твоја душа и - суза. И сузу моли нека и она мојој души опрости"...
     Сељани стари, који су с њим вршњаци били, нијесу га могли познати јер је већ остарио био више него они; али им се он каза ко је и како је. Замоли их кад умре - јер је већ осјећао да је већ дошао крај његовом животу - да га сахране у гроб, али не покрај гроба његове мајке, јер рече: "Ја нијесам достојан код ње ни мртав лежати, јер сам је презрео живу... на мени је клетва мајчине сузе..."
     Његова се молба код сељана усвоји, те кад је умро сахранише га у гроб по његовој жељи.

* *

Драги Српчади, поштујте своју мајку! Љубите је; примајте њезине савјете; немојте је презрети; чувајте се њезине сузе, јер је пуна вјечите клетве!

Извор

Голуб,1889, бр.1

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.