Марко пита своју стару матер:
„Дај ми кажи, моја старо мајко,
где је наша таткова кобила?"
Проговара остарела мајка:
„Сећаш ли се, до мој мили сине, 5
кад су Турци на нас навалили
таг погину и твој стари бабо.
Ја искара витешку кобилу
да не вришти по пусти подруми
откара ју Охрид на језеро, 10
там да идеш можда ће ју најдеш.“
Оде Марко из Прилепа града,
из Прилепа - српску престолницу,
да потражи таткову кобилу.
Кад је јутром јутро осавнуло, 15
Марко стиже на пусто језеро,
а језеро магла попанула,
из маглу се указа кобила,
покрај њума шарено ждребенце,
малко трчи малко сису доји. 20
Сукне Марко да уване ждребе,
ал се оно у воду спуснало.
Гмурну јунак у ледену воду
за ногу је ждребе увануо.
Бежи ждребе колко снагу има 25
и по њега витешка кобила.
Још се Марко од ждребе не пушта,
проговори витешка нобила:
„Чујеш мене, незнани јуначе,
од куде си, од чије колено?“ 30
Проговори Марко Краљевићу:
„Ја сам, море, од царскога рода,
татко ми је српски краљ Вукашин."
Проговара витешка кобила:
„Погледај ме и загледај боље, 35
ја сам с твога татка војувала
до колена по крву гацала,
тад је турска сила надвладала
и посекла мога господара.
Бог ми даде шарено ждребенце 40
од саг Шарко за теб нек буде,
нек те носи по равни друмови,
нек те носи брдом и долином,
нек те носи од село до село -
по вас целу земљу србадијску, 45
нек те носи од зло нек те чува
док васкрсне царство прегажено!“
Умири се шарено ждребенце,
умири се и при Марка пријде.
Оде Марко на беле дворове 50
и одведе ждребе и кобилу.
Млого ли су после живували
и од народ зло су отклањали.
Певач, место записа и напомена
Забележио Радослав Раденковић, маја 1966. године у Галибабинцу. Песма је записана од Марије Стојадиновић, неписмене сељанке, рођене 1905. године. Она је, како сама каже, у младости била најбоља певица у целом овом крају. Певала је на преко 50 свадби, али и овако, на прелу и у пољу. Знала је стотину лирских и ових десет епских песама. Лирске песме је упамтила од бабе Настасије и мајке Милене, а епске од деде Мирослава док их је певао уз гусле. Каже да је знала много оваквих песама „оди разни српски јунаци и цареви“, али је она много тога заборавила, јер је деда умро кад је имала 15 година (око 1920. године).
Референце
Извор
Српске народне епске песме. Забележио Радослав Раденковић. 27/1987. бр. 4-5. стр 101-102.
