Лука Пустахија и Веризовић Рамо

Књигу пише Веризовић Рамо
У питому Жупу крај Никшића,
Па је посла ломној гори Црној
А на Кчево Пустахији Луки:
„Море чу ли, драги побратиме!
„Мож’ ли знати, јеси л’ запазио,
„Када смо се, побро, братимили?
„Братимисмо с’, а не извршисмо.
„Ходи, побро, у питому Жупу,
„Да ми брацку нашу извршимо,
„Да се, побро, дарујемо даром.”
Каде Луку књига допанула,
Те он виђе, што му књига пише,
Но се димно Лука ођеднуо,
И под руку узе џефердара,
Па отиде преко Липовице,
И навали долом питомијем,
И изљезе уз Острог планину,
Докле дође у питому Жупу
На дворове Веризовић’ Рама,
Па зацука зећиром у врата,
Скочи Рамо, отвори му врата,
Руке шире, у лица се љубе,
Па му даје вино и ракију;
Док се Лука добро напојио,
Паде јунак трудан и уморан,
Па га бјеше санак преварио.
Скочи Рамо од земље на ноге
И на Луку меће гвожђе љуто:
А на ноге коњске букагије,
Конопцем му савезао руке,
Па је Рамо вранца дофатио,
Хитро му се у рамена бачи,
И отиде низ Ливеровиће;
И умину село Озриниће,
Докле дође у Никшиће граду
На дворове Луковац-Алије,
Те Алију зове полагано;
Скочи Туре пред бијелу кулу,
Но му збори Веризовић Рамо:
„Знаш, Алија, што је ланих било,
„Када ти је погинуо бабо,
„Пос’јече га Пустахија Лука,
„Крвника сам добавио твога,
„Дај ми твоје двије пушке мале
„И твојега коња големога,
„А даћу ти у руке крвника.”
То ј’ Алија једва дочекао,
Те му даје пушке и ђогина.
Па с’ ондоле оба подигоше,
И ојдоше у питому Жупу,
И дођоше Раму на дворове.
Ал’ се бјеше Лука пробудио,
Куне Лука побратима свога:
„Што је ово, побратиме Рамо!
„Што је ово, вино те губало!
„Што превари побратима свога
„На лијепу Божу вјеру тврду?”
Но да рече Веризовић Рамо:
„Полакоде, побратиме Лука!
„Није ласно сјећи наше Турке,
„Па слободно ходит’ овудије.”
Рамо Луку поклони Алији,
Алија га зајми савезана,
Поведе га низ питому Жупу.
Кад дођоше према Озринићах,
Но погледа Луковац Алија,
Па Алија Луки говорио:
„Ну погледај, мој крвниче Лука,
„Погледајдер на бедем од града!
„Ка’ се црне Црногорске главе,
„И твоја ће оњен, ако Бог да!”
Но му Лука тада бесједио:
„О Алија, жалосна ти мајка!
„Ланих сам ти изгубио баба,
„А јутрос ћу тебе, ако Бог да!”
Ијетко се напучи Алија,
Ману сабљом, да га посијече,
А Лука му руке надодаје,
Пос’јече му конопац на руке;
Кад се Лука руку дофатио,
Скочи Лука, ка’ четири вука,
Он покупи од оке камење,
Те удари на коња Турчина;
Тако му је Бог и срећа дала,
Те он димно Турчина погоди,
Паде Туре коњу под копита,
А припаде Пустахија Лука,
Пос’јече му главу од раменах,
И узе му коња и оруже.
И ођело, што је на Турчина,
Њега свуче, а себе обуче,
И побјеже преко Озринићах,
Ко га види, свак од њега бјежи,
Докле дође у Острог планину,
Ту је Лука коња оставио,
А отиде преко Буавицах,
Докле дође у Веризовиће,
На Турску је језик преврнуо,
Зове Лука Веризовић Рама:
„Ну ход’, Рамо, пред бијелу кулу,
„Мен’ утече Црној гори Лука,
„Но м’ изнеси двије пушке мале,
„И изведи бијесна ђогата!”
Скочи Рамо на стубе пред кулу,
А упали Лука џефердара,
Те је Раму срце опалио,
Па побјеже зеленом планином,
Докле дође у Острог планину,
Ту окрочи коња Алијина,
Па отиде низ Брда питома,
Здраво дође Кчеву крвавоме,
Здраво дође, весела му мајка!