Лихварка/12

ЧИН I

ПОЈАВА XII

ПОЈАВА XII
(Савићка, Јела и Ставре долазе.)

ЈЕЛА (видећи Павла, уздане.)
САВИЋКА (за се): Он је! (гласно). Је ли могуће! Ви сте дакле моје псетанце нашли? (Јели.) Наш познаник из бање, г. Николајевић. (Павле и Јела клањају се.)
САВИЋКА: Сваког сте дана у бањи сједјели према нама за ручком.
ПАВЛЕ: Да госпођо, те лијепе часове нећу никад заборавити (погледав на Јелу за себе). Како који дан, све љепша!
(Анка хоће да приђе Јели да јој писмо преда. Ставре у том прилази код њих.)
АНКА (Ставри): Тражио вас је неки господин, он вас преко у кавани очекује.
СТАВРЕ: Ако, ако! Знам ја већ каква је то тичица; чекаће тај и десет сати.
ЈЕЛА: Али... (пружа руку са стране за писмо које Анка хоће да јој преда.)
СТАВРЕ (спази): Шта је то?
ПАВЛЕ: Дакле збогом госпођо! Мило ми је, што у вама познадох достојну поштовања жену (за себе). Ама шта се онај дедак тамо врзе (гласно). А ово је час од пријатнијих, које сам у своме животу доживио.
САВИЋКА: Умијете да ласкате! Збогом господине. Хвала на пажњи, коју сте мени и мом ,“Бижу“ указали. (Испрати га до врата.)
СТАВРЕ (који се дотле са слушкињом препирао): Ама то није без ичега. Молим ја тебе лијепо, да ти у неку руку покажеш шта је то.
АНКА: А зар ви опет морате свашта знати? То је облигација.
САВИЋКА: Облигација? Чија? Дај овамо?
АНКА (у забуни): Обли... Није, то јест...
САВИЋКА: Но?!
АНКА (за се): Еј, тешко мени! (Да јој писмо.)
САВИЋКА: Без адресе?
АНКА: Па зна се да је на вас управљено, јер ми тако казаше, да вама дам то писмо. (За се.) Тешко мени, из писма ће сигурно све дознати.
САВИЋКА (отвара и чита на страни). Ах, то је он! (Чита.)
„Обожавана!
Не могу да одолим срцу, а да вам не опишем тугу, која ме као Ахасвера гони, од оног дана, када из бање одосте. Занесен вашим очима, блудих по вас дан премишљајући, да ли је оно писмо, које вам кроз прозор убацих, имало толико ријечи да приближно искаже жар моје љубави. Та љубав натјера ме да вам псетанце украдем, како бих само имао разлога да уђем, у вашу кућу, ако ви не бисте онај знак на прозор ставили. Ја вас љубим. Не одбијајте тога, који као лист блиједи и вене, очекујући један милостиви зрачак ока вашег. Смијем ли се надати?
Ваш до гроба
Павле Николајевић."
САВИЋКА (окренув се Анки): Оди оварно! (Анка страшљиво приђе.)
САВИЋКА (њој на страни): Кад ти је ово дао?
АНКА: Мало час! Вели: Ево ово писмо па ћеш га предати госпођи Савићки, баш Савићки удовици, тако ми је казао.
САВИЋКА (тргне је за руку): Ћути, лудо! (Анка оде Јелени.) Нема сумње, он ме заиста љуби. Та то ми тврде оних пет недјеља, кад смо се гледали, па прво писмо, па ово друго, па псетанце, за које вели, да га је само за то украо, како би добио прилике да ми дође. О, мили Павле! Ти помлад, лијеп, а што је најљепше нијеси сирота, богат си. Дакле ипак, мој сан из бање биће испуњен, ја сам нашла мужа.
СТАВРЕ (који се дотле са Јелом и Анком споразумијевао): Е збогом госпојице, за вашу љубав купићу себи нову машлију.
ЈЕЛА (За се.): Будало!
СТАВРЕ: Али? (Пријети јој; са осмејком.) Хе, хе! Немојте се само дурити. Да ви знате, како вам лијепо стоји, кад се смијешите.
ЈЕЛА (Анци): Ама шта је овоме старцу?
АНКА: Бог ће га знати! Али оно писмо...
ЈЕЛА: Од Павла?
АНКА: Пст, чуће нас!
СТАВРЕ (прилазећи Савћки): Збогом, госпођо.
САВИЋКА (тргне се из мисли): А, то сте ви? Хвала Богу здрава сам, а откуда ви овдје?
СТАВРЕ (у смијеху): Шта то говорите?
САВИЋКА: Е гле, молим те, колико ме занесе ова хартија. (Остави писмо у џеп.)
СТАВРЕ (јаче): Кажем, збогом!
САВИЋКА: Збогом, кир Ставре. (Јели и Анки.) А шта сте вас двије стале ту? (Ставре оде.)
ЈЕЛА: Па ја, тетице, хтједох да ти кажем нешто.
САВИЋКА: Говори. (Анка се нађе у послу.)
ЈЕЛА (за се): Како да почнем? (Гласно). Ја бих тето...
САВИЋКА: Но? Шта би дакле?
ЈЕЛА (за се): Ух, како да јој кажем да ја нијесам крива, што ми је Павле писао.
САВИЋКА: Па шта ћутиш? Мислиш да ја имам времена чекати?
ЈЕЛА: Та хартља
САВИЋКА: Питаш за ову облигацију?
ЈЕЛА: Облигацију?
САВИЋКА: Дабоме. Овај младић дужан ми је, па ми донесе мало час облигацију.
АНКА (за се): Облигација? Како је то помео?
ЈЕЛА: А ја сам мислила...
САВИЋКА: Мислила! Молим те, кажи ми, шта уопће можеш ти мислити?
ЈЕЛА: Па ја не мислим ништа; и ја сам мислила, да је то облигација! (Оде са Анком.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.