Лисистрата/17

Извор: Викизворник
Лисистрата
Писац: Аристофан
ПЕТИ ЧИН - ТРЕЋА ПОЈАВА


ТРЕЋА ПОЈАВА
Лаконац, Атињанин, Лисистрата с богињом мира, хорови

 
ХОРОВОЂА МУШКОГ ХОРА
О здраво, јунакињо, највећа од свих!
Сад треба да будеш
довитљива, вешта, правицна, строга,
па блага и мудра
јер, гле, старешине хеленске твоја
мађијска освоји снага
те пођоше с тобом и у руке теби
све своје предаше жалбе.
ЛИСИСТРАТА
То није тежак посо кад их нађе ко
у огњу, и кад врелом жудњом горе још.
Ал' одмах знаћу.
(Својој пратиљи) Узвишена богињо,
Лаконце најпре ми доведи овамо,
ал' немој руком грубом ни гордпадном
ни лудо, ко што наши то учинише,
но љупко, нежно, ко што личи женама!
А не да л’ руке, ухвати га за киту!
(Богиња води Лаконце)
Сад хајде, води амо и Атињане,
и што ти даду, ти их за то ухвати.
(Доводе и Атињане)
О људи Лаконци, крај мене станите,
а овде ви, и моју послушајте реч!
Додуше, жена сам, ал' имам памети,
по себи сама нисам слаба разума.
Чух многу мудру реч и знање обилно
од оца стекох и од људи старијих.
А желим да вас прекорим све зајеђно
по заслузи. Из једног суда шкропите
све жртвенике, као једна, сродна крв,
у Олимпији, у Пилу, Питу ‐ кол'ко још
навести могла бих, да морам дуљити!
Хелене ништите и њине градове,
а толики постоје мрски варвари.
Тим сврших један део своје беседе.
АТИЊАНИН
А мене ништи моја кита напета!
ЛИСИСТРАТА
Сад вама обраћам се, људи Лаконци,
заборависте кад Лаконац Периклид
ко побеглица у Атини седе ту
до жртвеника, блед, у руху гримизном,
да помоћ моли? Устали Месењани,
а и бог земљотресац тад вас уздрма.
I оклопника крену четир' хиљаде и цео
Лакедемон спасе Кимон наш.
Атињани вам љубав ту учинише,
и ви им за ту пажњу земљу харате?
АТИЊАНИН
Неправду од њих трпимо, Лисистрата.
ЛАКОНАЦ (Посматрајући Лисистрату)
Да, неправду, ‐ ал' има лијепе гузове!
ЛИСИСТРАТА
(Атињанину)
Ти мислиш: ослободићу Атињане?
Не знате л' да вам с копљем опет дођоше
Лаконци кад сте ропски кожух носили,
па мноштво Тесалаца, пријатеља силу сву
и савезника Хипијиних побили?
I само они тада вас помогоше
и ослободише, те место кожуха
атинском народу огртач вратисе!
ЛАКОНАЦ
Ја жене никад не виђех паметније!
АТИЊАНИН
А ни ја никад лепше златке не видех!
ЛИСИСТРАТА
А шта се, дужни харност један другоме,
још свађате и не каните раздора?
I шта се не мирите? Шта вас омета?
ЛАКОНАЦ
Ми хоћемо, ал' нек хоће вратит ко
округло парче оно!
ЛИСИСТРАТА
Које, драги?
ЛАКОНАЦ
Пил.
Одавно треба нам и за њим чезнемо.
АТИЊАНИН
Ал', Посидона ми, то стећи нећете!
ЛИСИСТРАТА (Атињанину)
Одреците се!
АТИЊАНИН
Шта ће нама остати?
ЛИСИСТРАТА
Ви место оног друго парче тражите!
АТИЊАНИН
Пре свега, ви нам ово само предајте:
Ехинунт најпре, затим Залив малијски
у позадини и још Бедра мегарска!
ЛАКОНАЦ
Ал', вала, не све, ти си баш побјеснио!
ЛИСИСТРАТА
Та пустите! Рад бедара се не свађај!
АТИЊАНИН
Ал' ја бих радо оро го и сејо бос.
ЛАКОНАЦ
А ја бих, вала, у цик зоре ђубрио
ЛИСИСТРАТА
Кад мии ви учините, и то можете.
Ал' хоћете ли, ви се договорите
и о свем савезнике обавестите!
АТИЊАНИН
А каквим савезницима? Ми горимо.
Не желе л’ исто наши савезници сви:
да жене милују.
ЛАКОНАЦ
I наши занаго то хоће.
АТИЊАНИН
Хоће, боме, и Каришћани!
ЛИСИСТРАТА
Баш лепо говорите. Сад се перите,
у тврђи да ми, жене, угостимо вас
свим оним што у кошарама имамо!
I један другом тврду веру задајте,
па онда свак нек своју жену прихвати
и кући пође!
АТИЊАНИН (Лаконцу)
Брзо, брзо идимо!
ЛАКОНАЦ
Ти води куда желиш!
АТИЊАНИН
Брже хајде сад! (Сви оду. Само оба хора остану)
ХОРОВИ
ПРВА ПОЛОВИНА ЖЕНСКОГ ХОРА
Строфа
Шарене бих покриваче,
сукњице и сјајно рухо
златан украс што га имам
свима сада радо дала,
нек дечици носе својој,
даду ћерци кад им иде
с кошарицом о празнику.
Свима кажем: од мог блага
сад узмите из ризнице!
Та никаква драгоценост
није тако запечаћена
да се не би
восак мого раскинути:
што се нађе, ви носите.
Ал' приметит неће ништа
ако од вас когод нема
вид оштрији од мог вида.
ДРУГА ПОЛОВИНА ЖЕНСКОГ ХОРА
Коре хлеба нема л’ когод,
а у кући храни слуге
и дечицу многу ситну
тај од мене може сада
и пшенице добит чисте:
већ и мала количина
даје лебац леп и велик.
Жели л’ који то сиромах,
с упртама и врећама
нека крене мојој кући
бела хлеба да добије.
Мој ће Манес
усути му све до врха.
Али опет ја вам кажем:
нико од вас нека мојим
вратима се не приближи,
чувајте се од пса мога!
(Кратка пауза. Отворе се врата тврђе, и један слуга, пијан, излази с буктињом да направи пут осталима)