Лепа и ружна
Није нужно, да ја љубим ружно —
Ружну нећу, за лепом умрећу.
Ал’ ми наши ружну намећеду,
Оће мени сpце да изеду! —
Волем лепу, ма сирота била,
Него ружну, да је на њој свила:
Свила бити, па се подерати,
Ружна мени до гроба остати!
Извор
[уреди]Стеван Бошковић. 1862. Бачванске песме. Печатња Игњата Фукса: Нови Сад. стр. 14-15.