Лепа Вата на чардаку спава,
Код ње мајка беле даре слаже,
Даре слаже лепу Вату буди.
„Устај Вато не наспавала се
„Да ти знадеш коме сам те дала, 5
„Дала сам те у Херцеговину
„За Стевана краља љутитога.
„Не’ш имати ни у ноћи санка,
„А камо ли у бијела данка,“
Вата јој се млада заплакала; 10
„Јаој мати не дај мене краљу.“
„Како Вато да те недам краљу,
„Кад сам му те веће поклонила."
Проговара Ватима девојка:
„Ласно ј’ и то моја стара мајко, 15
„Да ме не даш у Ерцеговину;
„Кад ми пође Ерцег са сватови,
„Да ме води своме двору белом
„Ја ћу лећи канда сам умрла,
„Ти ме покри тананим покровом, 20
„И по глави везеном марамом,
„Па изађи у двор кукајући,
„Па ти кукај као кукавица,
„А прилежи ка но ластавица,
„А Ерцегу потио беседи: 25
„О Ерцеже зете не суђени;
„Што с’ толике коње поморио,
„И толике свате сакупио,
„И толики зулум поставио,
„И толики скерлет покројио? 30
„Вата ти је још синоћ умрла.“
Затим мало време постојало
Мало време, недеља данака,
Подигну се кићани сватови,
И дигну се вруле и свирале. 35
Леже Вата, канда је умрла,
Покрила је мајка тананим покровом,
А по глави везеном марамом
Па изашла на двор кукајући
И кукала ка но кукавица 40
Прилегала ка но ластавица
Ерцегу је тио беседила;
„О Стеване зете несуђени;
„Што с' толике свате сакупио,
„И толики зулум поставио, 45
„И толики скерлет покројио?
„Вата ти је још синоћ умрла."
Ал се томе Ерцег не верује,
Већ он зове два улака млада,
Два улака, два своја нећака: 50
„Брже идте два улака млада,
„Па донесте змију шаровиту
„Да мећемо ујни у недарце.
„Да бил нам се пробудила ујна."
Брже иду два улака млада, 55
Па донеше змију шаровиту.
И мећеду ујни у недарце,
Нит се трже нит се прену ујна.
Ал беседи Ерцеже Стеване:
„Наложте јој огањ ватре живе!" 60
Наложише огањ ватре живе,
Нит се трже нит се прену ујна.
Ал улази Ерцеже Стеване,
Па јој меће руке у недарца,
Нит се трже ни се прену Вата. — 65
Оде Ерцег у Ерцеговину,
Не свирају вруле ни свирале,
Нит певају кићани сватови,
Оде Ерцег гором плакајући,
Оста Вата с мајком певајући. 70
Мајка пита Ватиму девојку:
„Ао Вато, моје чедо драго!
„Кој ’су т’ муке понајтеже биле,
„Или змија или ватра жива?"
Ал беседи Ватима девојка: 75
„Кад ми мету змију шаровиту,
„Канда ј’ мето грудву бела снега,
„Кад наложи огањ ватре живе,
„Канда ме је огрејало сунце,
„Ал кад мету руке у недарца, 80
„Умало се нисам насмијала."
