Лахан/7
ДЕЈСТВО ВТОРО
(Двор цара Константина)
- 1.
КОНСТАНТИН
КОНСТАНТИН (сам, седи на миндерлуку и држи се за ногу): Ах! како штреца! Бол у нози и бол у царству, а дуговетна болест извесна је погибељ. (Поћути, па се пригне к асталу и гледа у хартију, која је пред њим). Опет буна. Несрећници, у чему завидите Теши? Хоћете ли да сте као он? Ах! узмите ми ногу, па ћете проклињати све сјајности, које около мене видите. — Преслав да се погуби! Најпосле ни трава неће моћи око Трнова клијати од силне крви, све мене ради. (Поћути, па метне руку на једну књигу). „И рече Константин: ја волим у овима крастама умрети, нег' у топлој крви невине дечице да проказу сперем". Зато је и добио презиме „велики." Ја побих толике људе здраве и веселе да могу дуже на престолу седети. Ах! да ме бољетица дуже мучи. — Нека престане једанпут тећи крв поданика ми! Константин Велики не хтеде децу клати, да се крвљу им лечи, и Бог му посла Силвестра монаха, те га крсти и светом га исцели водом; може се тако и на мене смиловати. — Пријатне су Богу молитве народа. (Нешто напише, па онда лупа о астал).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|