Лахан/1
ДЕЈСТВО ПРВО
- 1.
- (Планина)
ЕЛТИМИР и НЕШКО
НЕШКО: (хода тамо и овамо тарући руке) Бога ми, хладно.
ЕЛТИМИР: И јесен настаде, а ми се једнако потуцамо овуда.
НЕШКО: Еј, Боже, хоће л' и Бугарској засинути пролеће?
ЕЛТИМИР: Синуће, кад се дух Јасенов врати у земљу.
НЕШКО: Или кад зачујемо „непорочни пут" царици Марији.
ЕЛТИМИР: Ах, Марија, Марија! Њено зверско срце. — Али каква је то враџбина, да једна жена дође из белога света и привуче тако велике државе овлађе себи у руке, да коље и дави кога хоће, да граби и отима што се њојзи љуби? Тај се покор може само код нас, у злохудом царству трпети.
НЕШКО: Ако беше било помоћи, то си могао само ти.
ЕЛТИМИР: О, не беседи тако! — Кад несрећом нашом цар сломи ногу, јоште онда требаше отворити очи; јер цар није лутка, да га дворјани служе и дворјанке успављују песмама, него треба да је јунак: први на ногама, последњи у постељу; први на посао, а последњи с рада. Али ко хтеде веровати, да ће рана бити неисцелима? Бол га привезао постељи и ја повика, да се постави намесник један. Шта ми пришиваше? Нуто Елтимира! Дочепа се прилике, да крмило земље приграби; а Бог слуша, ја мишљах деспота Светислава. Народ пак говораше: ако је Теша покварио ногу, памет му је читава. Е, владати се морало, и ко му је ближи од његове супруге! Данас издаје заповести по налогу мужа, сутра и прексутра ради из своје главе, али све у име његово. Нисам ли вам одмах у почетку говорио: ово се и ово не слаже с духом Константиновим, то није из његове главе?
НЕШКО: Ах! народ приписиваше то бољетици царевој, мислећи да у часовима безвоља рађају се злокобни непоредци. Ко је могао себи представити, да Константин Теша, некада бодар и разуман цар, лежи у мртвилу бесчуства и да смртоносни задах прима од злочесте Марије, као шкодљива испарења од цвећа у вече!
ЕЛТИМИР: Шта сам сада ја могао? Као човек крпио сам, колико се даваше бранио, покривао, одупирао се провали злоточног извора, докле на последак са свом силом не покуља, па кога прогута првог, него мене!
НЕШКО: Еда ли ми срећније прођосмо?
ЕЛТИМИР (мртво): Мучи, ниси имао, не знаш шта боли. Децу изгубити, жену изгубити! — Марија, Марија, да ти је сав живот небесном невиношћу задахнут, ово би те дело бесконачном предало мраку. Марија, Марија, мислиш ли отићи кадгод на истину!
НЕШКО (на страни): Бедни!
ЕЛТИМИР: Но нашто непрестаном тугом узнемиривати ову тишину, коју је Бог зато срећном учинио, што је удаљио од људи? Нисам ја први, што овако страдам, нећу ни последњи бити. Док је Марије, биће и несреће.
НЕШКО: Ништа ме тако не боли, него што нема слоге, да се томе крај учини.
ЕЛТИМИР: Чудо заиста! — Ко ће да ти се дигне, кад је једнога подлост заслепила, те у пропасти ближњега худу корист тражи; други од страха не сме да помоли језик; онај је блажен (облазнио), ако га Марија лепо погледа; оном од злата пожутише очи, те све наопако види! Наопако нам свану, па ће нам наузнако и смркнути!
НЕШКО (тресе главом): Право велиш.
ЕЛТИМИР: Кад још беше овако? Татари иду слободно од места до места, усред подне отимљу људма што им се љуби: стоку, храну, децу, жене; робе и плене, ил' пожару дају, па ко се за то брине? Цар рамље и душом и телом, царица гледа свога слатког Мијајла, само њему нека се уклони свако с пута, да му круна не угине; а народ? — дабоме, народ је добар, кад плаћа и кулучи.
НЕШКО: Добро, кнеже Елтимире; али кажи ми, која је полза од тога за народ, што умеш тако живо да представљаш његово бедно стање? Ја мислим, такви људи, као што смо ми и нама подобни, треба мало даље да пођу.
ЕЛТИМИР: Да збаце Константина, је ли? Хајде прокушај, те уђи међу народ и кажи му да хоћеш да га избавиш. Први ће те дан на рукама носити, други ће равнодушно слушати твоје спаситељне наредбе, а трећи треба да се надаш, да ће те везати и непријатељу предати. О, љуљава је вера пук и простота; та Спаситеља свога смрти је предао!
НЕШКО: Кад је народ гракнуо на Мичу.
ЕЛТИМИР: Ласно беше Мичу отерати; он не имађаше никакве способности: где је ударио, ту је изгубио. Осим тога великаши бијаху једна душа, једно тело. Сад је Марија умела све тако разудити и побркати, да нико не зна како стоји. Тек видиш како пада час један, час други; па и ту, кад овај падне, други му се радују. С врх тога Константин јоште стоји у памети народа, као добар и разуман владатељ, који је у младо своје доба много добра земљи принео, као што и јест. Што сад наопако под њим иде, народ мора да га још више жали, знајући да то не бива његовом кривицом, него по несрећној болести. Хајде промоли се сад.
НЕШКО: Ја и не кажем да се цар збаци; али бар то би могли учинити, да се Марија отури, која је причином толике несреће. То народ увиђа.
ЕЛТИМИР: Марија је неваљала, и сви неваљали на њеној су страни, јер налазе своју корист у томе. На свету има више злочестих људи него поштених, знаш ли ти то? Па сад видиш колико је избило.
НЕШКО: Па шта нам оста дакле радити?
ЕЛТИМИР: Благосиљати оне, који су отишли с овог света, да не гледе покор и несрећу; трпети и чекати, докле Бог и нас позове.
НЕШКО: Жалосна утеха!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|