Лаж за опкладу (Босанска вила)
Оно бијаху три брата, два паметна, а трећи будалај сва тројица ловци.
Једног дана крену у лов, те ловећи читав дан, затече их ноћ у једној великој, густој шуми и ту намисле преноћити. Ту се распашу и почну сабирати суховине, да наложе ватру, али по несрећи бијаху заборавили код куће кресиво. Ноћ се ухватила, а не може се без ватре. — Док се тако мучаху и премишљаху што ће за ватру, кад на једном угледају ватру према себи у другој страни. Одмах се најстарији брат дигне и пође да донесе ватре. Кад онамо, а оно пећина и пред њом див наложио ватру, натак’о на ражањ човјека, па га пече. Овај назове Бога и замоли дива, да му даде ватре; али див скочи пут њега, те га свеже говорећи: један лов печен, а други ми ево сам дође на ноге.
Дуго чекаху браћа, да им брат донесе ватру и кад видјеше да га никако нема, дигне се средњи да га тражи. — Кад доће ватри, див скочи те и њега ухвати и свеже. Најпослије и најмлађи, а будала, видећи да сад нејма ни једног ни другог, дигне се и он за њима.
Лијепо се наоружа: нож за пас, пушку на раме, а уједно понесе собом и лов, што су га оног дана уловили.
Кад дође близу ватре угледа дива гдје пече човјека, а браћу свезану, повиче дива: „о ловче!“ Див се одазове: „шта је побратиме?“
„Бих ли ја мог’о ту свој лов испећи?“
„Би, би, како не“ — одговори див. Тада он пође њему ближе и кад га див спази, скочи пут њега, а овај потегне ножи повиче: „зар је така вјера побратиме?“ Див стане и запита га шта ће? „Хоћу ово лова испећи и да ми ону двојицу људи пустиш“.
Ја што ловим, то лахко не пуштам. него баш кад си јунак, а ти хајде, да један другом лажемо, па ко кога надлаже, нека носи обадва лова.“
Будала пристане драге воље и див почне први лагати; те лажи, лажи и кад се бијаше већ добро излагао, онда настави будала: „Е, мој драги, ако ти не знаш више ништа, ту нема ништа, него да ја сад теби кажем једну праву истину."
„Кад ја бијах у старо доба мдади човјек, пођох с братом једног дана у лов и кад у шуму, а оно сунце припекло к’о о Божићу, па из неба шећер пада. Почнемо ловити, кад имаш шта вндјети, пред нас испаде однекле страшан лав, говорећи нам: „шта туда радите, а код куће вам мати родила оца, па вас једног чека, да оде Богу по водицу.“ Чим то лав рече, а ја ти брже боље полетим кући, да час прије видим оца. На путу нађем пуну торбу граха, њом се заметнем и пођем даље. — Кад бих близу куће, а ја осјетих да ми торба лакша; кад погледах, а оно торбу изгризли миши. грах се сав путем прос’о; у томе стигох кући и видим оца гдје се по лугу премеће. Мати ме одмах пошље Богу по водицу. Сад се почнем мислити како ћу се попети на небо и у тој мисли дођем до мог граха. Погледам га, а он пустио вријежу, узраст’о чак до неба и ја ти одмах уза њ пужи и тако дођем на небо. — Кад тамо, а мој грах сазро, Бог га убр’о, сварио од њега чорбу, па куса. Пошто му назвах Бога, запита ме што сам дош’о. Кад му казах, даде ми једну бочицу пуну водице. Али кад се вратих натраг, имаш шта и видјети: дошла коза и сав ми грах појела. Станем се
премишљати како ћу саћи на земљу, а нешто ме за пасом почне жуљати. Попипам руком, кад клупко пређе.
Одмах га почнем одмотавати и кад га свега одмотах, не може да допре до земље. На то ја почнем с врха откидати, па на дно павезивати, док ми пуче пређа, а ја се отиснем стрмоглав и пропанем у земљу до паса. Окрени се тамо, окрени амо, никако се не могох извадити, те најпослије одлетим кући, донесем трнокоп, откопам се и донесем кући водицу. Кад тамо, а оно ми се отац оженио; искупило се и старо и младо, а пјесми и игрању нема краја.
Чим ме спази мати, одмах од драгости потрчи мени, загрли ме и пољуби; ја опет како сам био уморан, рекнем јој да ми испече каву. Кад дохватих ибрик, а оно нестало воде; ја ти с ибриком отрчим на воду, и кад тамо, вода се смрзла; скинем своју главу, пробијем њоме лед и захватим воде. Још не бијах ни на домак куће, а мати ме опази и повиче? „камо ти глава несретниче?“ Машим се руком и збиља главе нема: „Заборавио је на води,“ одговорим и вратим се натраг по главу; али кад тамо, лисица дошла и вади из моје главе мозак па једе. Чим мене опази, зграби главу и нагне бјежати. Али ти ја не будем лијен, но се стиснем за њом, те гони, гони, док не улеће у једну пећину, а ја за њом. Пећина велика не видиш јој краја. Гонисмо се кроз пећину, док не избисмо на једно велико поље, што се сво сија од драгог камења, а на њему грдна кула од самога злата. Код куле стоји свезан миш и чим мене угледа, повика: „по Богу си ми брат, пушти ме одавле“. Прекннем му конац и миш одлети. Не пођох још ни неколико корака, а кртица се заглибила, па не може из кала да макне. И она чим ме угледа, повика: „по Богу си ми брат, извади ме одавле“. Скочим у као, извадим кртицу, пустим је и наставим опет за лисицом. Кад измакох мало даље, а оно јеверица се ухватила у гвожђа. Ослободим и њу, натиснем се за лисицом и кад бисмо на крај поља, лисица суста и пође да се сакрије за један камен. Ја брже боље притрчим, зграбим је за реп, она се препане, п . . . и из ње иопадне тефтер, а глава из зуба. Метнем главу на раме, тефтер под пазухо и вратим се натраг. — У путу ме затече мрак, док ево ти преда ме миша: „ти си мене избавио, сад ћу ја тебе; овдје има много шибица, ја ћу их гристи док се не запале, па ћеш моћи лахко проћи.“ Миш запали шибице и ја срећно прођем кроз мрак. — Мало даље срете ме велика јама пуна воде. Док се ја премишљах како ћу пријећи, кад ево ти кртице, иа ће ми рећи: „ти си мене избавно, а сад ћу ја тебе; ја ћу провртити ову јаму, вода ће отећи и ти ћеш моћи пријећи.“ Тако она учини и ја сретно пријеђем по суху. — На пошљетку дођем и до врата од пећине. У пећину не могох никако ући, јер врата бијаху врло високо издигнута. У то изби од некуд преда ме јеверица, па ће ми: „ти си мене избавио, па ћу и ја сад тебе. Горе имају од конопа мердевине, ја ћу ти их оборити, а ти се испењи уза њих и онда иди слободно својим путем." Тако и би: јеверица ми обори мердевине, ја се успењем и сретно дођем кући! Код куће нађох стара оца има му триста година. Почну ме испитивати гдје сам и како сам био кроз толико времена. Ја им исприповједим све на длаку и кад им испричам, дадем оцу тефтер, он га отвори и из њега прочита, да сам био у земљи триста година, те мени даду лов а теби ражањ.
На то се дигне див, пусти му браћу, да му лов и они сва тројица оду кући здраво и весело, а див остане гледајући.
Коњиц 1899.
Прибиљежио:
Дим. В. Терзић
богослов.
Референце
[уреди]Извор
[уреди]- Босанска вила, година XV, број 5-6, Сарајево, 15. и 30. марта 1900, стр. 68-69.