Кртина и мати њена
| ←Жена и муж пијаница | Кртина и мати њена Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Змија и пила→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Мала кртина почне једном говорити матери својеј: „ Мамо, ја видим смокве”, пак опет: „Мени замириса тамјан, а затим: „Мамо, ја чујем музику!“ Онда јој она одговори: „Моја ћерко, тога ништа нема овде гди смо ми, но како ја видим, теби се покварио мозак, кад ти чувствујеш оно што није.“
Ово је за оне који себи воображавају да знаду оно што не знаду. Да не знамо што нисмо научили, то је природно сваком; али да себе издајемо за учене у чему нисмо, ово не иде управ. Сви ми можемо неке ствари знати а неке не знати; но разуман распознаје што зна од шта не зна, и нимало не сумња. Кад би могуће било да хиљаду година живи, све би се имао чему учити. Оно што сам ја чуо од Кара Мустаф-аге, такова је важна истина да је сви философи морају припознати: тојест, да је сам бог без уштрба.
Пчели и мраву и најмањим црвком јестество је дало знати, без никакве науке, све што им је од потребе. Самом човеку бог то није дао, зашто је његова премудрост нами за боље судила да се ми од других учимо, не само од људи, него и од пчеле и од мрава. И тако, ко у овоме сљедује устављенију творца, он се всегда учи, и дан по дан и бољи и разумнији бива, а ко се дени, или се поноси, или се стиди што од другога научити, а он остаје стражњи. „Иже не собирајет со мноју, расточајет”, вели наш Спаситељ. (Ко са мном не сабира и не добива, онај троши, сиреч: губи и оно што има.) А шта се с Христом сабира? Новци? Не, он нити је сабирао нити је имао новаца, но он говори за разум и добродјетељ. Ходити по свету* да вас не облада помрчина, учи нас. Свет је просвештеније душе и разума, а помрчина је глупост, навјеженство и без сваке науке лудо варварство. Ко не уме разумно мислити, како ће што разумно и паметно делати? „Нема горих људи, — вели Бако Веруламијус — од оних који се просвештенију и науци народа противе; такови, да могу, сунце би угасили.”
Случи ми се у Црној Гори читати у некој књиги да од свију знања најбоље је човеку знати да ће поћи с овога света с добром совјестију, кад је у општеству у кому је живио своју дужност совршено исполњавао. По обичају, кажем то владики Василију, јер би ме он свагда питао шта сам читао. Сутрадан одемо на ручак у манастир онога истога игумана с ким сам се о дуги приговарао. Овде, за испунити епископову вољу, опет упитам игумана шта је најбоље знати. А ови, нимало не мислећи, намах ми одговори: „Вера ти бож'а, ако и то не знаш, баш си прави ћук! Најбоље ти је знати да имаш новаца у кеси, а најгоре да нејмаш!” Загрми трапеза од смеја. Мени је пало на ум да му речем: а како је кад имаш у кеси а нејмаш у глави! Али сам премучао, знајући да ко нема у глави, он мисли да има више него сви други. А игуман, дичећи се, пита намесника: јесам ли му како одговорио? „Мајде! (отвешта онај) имаће гди год дође шта повједати. Он мисли гди ми не читамо којекакве књиге, да ми ништа не знамо.” Ево овакови људи, кад што смешно знаду казати, мисле у себи да све знаду, и мораду тако мислити, зашто не имаду никакова поњатија о оном што не знаду. Природни у њима леп разум, остроумије прекрасно, али је све то како добра земља, но без руку земљедјелца дивја. Нека им се даде наука, бићеду украшеније человеческога рода. „Σοϕία μόνη των κτμηάτων αθάνατων, τα μεν γαρ ταχέως απολείπει, η δε πάντα τον χρόνον παραμένει: Мудрост је сама од свију имјенија бесмертна, ибо ова брзо нас остављају, а она у све време с нами остаје”. (Исократ к Димонику) А Исус Сирах вели: „Ашче узриши премудра, утрењуј к њему, и степени стез јего да трет нога твоја.“ И мало пониже они први к Димонику говори: „Срамота да трговци толика мореплаванија подносе за стећи имјеније, а млади људи ни по суву да неће да путују за побољшати ум свој!”
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|