Крвави престо/1
| ◄ Насловна | Појава прва | Појава друга ► |
ПРВИ ЧИН
(Предсобље. С леве стране двокрилна врата. Озад на позорници мања одаја, из које се у иредсобље улази:)
Прва појава
Јакинта (долази с једне стране) Косор (с друге)
ЈАКИНТА:
Какве ми носиш, Косоре, вести?
КОСОР:
Народ је врло незадовољан,
Бар уходе ми тако рекоше.
ЈАКИНТА:
Незадовољан... Зашто, Косоре?
Та славнијега не имађаше
Од Бодина још краља никада!
КОСОР:
Народ се тужи, криво му чини,
У суђајама што Грци суде,
Што му не даду, у подсецима
С' матерњим да се служи језиком,
Већ пакости му свакаке чине
Па неправедно гуле и глобе
И војводе и просте граћане,
И што би сваког, против зулума,
Који би јавно диго своју реч
У окове до грла стегнули.
ЈАКИНТА:
Том се лако мож' доскочити:
Ваља му дати мало костију
С богате софре милости наше,
Па биће благ к'о јање божићње.
Ал' ја сам, — веруј, — тог уверења,
По народу да Кочопар мути
С' махнитом својом браћом злосретном;
Ако се дакле међу народом
Незадовољства диг'о где—где глас,
Том су тек они криви,
КОСОР:
Заиста,
С' назори твоји и ја се слажем.
ЈАКИНТА:
Па би л' би чудо било каково,
Кад би се с' мачем у руци дигли
Ба помазаног владаоца свог,
Да насилно га свргну с' престола
И врате му за жао срамоту?
КОСОР:
То лако може бити, Јакинто.
ЈАКИНТА:
То не сме бити, никад, Косоре!
КОСОР:
Опрости, госпо, ја заборавих, .
Да Бодину се они заклеше,
У љубави с' њим да ће живети.
ЈАКИНТА:
Заклеше, велиш?... А шта је клетва?
Лажљиве, празне, ништаве речи
У зраку што се махом изгубе. —
Клетва је мени мања сигурност
Нег паукова мрежа прот стреле.
Није ли тако?
КОСОР:
Тако је, госпо
Ал' шта ћеш тиме?... Ја те не поњам.
ЈАКИНТА:
Не поњаш?... Чудно! Рекал сам ти већ,
А и ти добро знадеш, Косоре, —
Да ј' Бодин престо, на ком сад седи,
Од Радослава силом отео,
А његови су синови живи,
А ја сам мати, Косоре, мати,
Што деце имам, четворо деце!
КОСОР:
Сваћам те већ... Ти би дакле хтела,
За твоју децу да осигураш
Свакако престо...
ЈАКИНТА:
Добро си рек'о.
Сад и ти видиш, драги Косоре,
Да морам снагу сву уложити,
Да зарана опасност уклоним
Која би, — као што ти разложих,
Деци ми могла загрозити...
КОСОР:
Ал',
Ал' како мислиш, светла госпођо,
Да произведеш тај твој замишљај?
ЈАКИНТА:
Потвором, лажи, сплеткама, о'маном,
Оковом, мачем, кад како буде;
Шта не би мати за своју децу?
Хоћеш ли са мном, драги Косоре?
Хоћеш ли лађу замишљаја мог,
Да мети мојој водиш пристану?
КОСОР:
Хоћу Јакинто!... Ево ми руке!
Оли шта пе бих хтео и смео
За један осмеј, један поглед твој?
(пољуби Јакинту у руку и оду обоје).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.
|