Крадљивци

◄

►

КРАДЉИВЦИ

     У лијепој горама окруженој вароши А..., живио је један богат човјек по имену Лука. Њему је Бог дао свега, могао је живјети сасвим безбрижно. Али, и покрај толиког богатства, бјеше ипак незадовољан, јер не имађаше од срца порода. У истом мјесту налазаше се и један сиромашан али врлинама обдарен младић, Милан. Он је свршио три разреда основне школе; знао је прилично читати, писати и рачунати. Будући не имађаше од срца порода, а упознав у њему поштено срце, добру душу, благу нарав и послушност, Лука заволи Милана, те га посини, и очински благослов на њ излије. Преда му сву радњу и имућство у његове руке, да свијем управља. Милан је своју задаћу вазда тачно вршио, и старао се, како ће боље угодити своме поочиму Луци.
     Недалеко од исте вароши А... становаху у селу Б..., Ђуро и Марко, које је цијело село мрзило због неваљалог понашања и непоштења. Мало се ко с њима састајао и нико није желио, да с њима посла има; свак их је жив презирао и свак избјегавао њихово друштво.
     "Бога ми лијеп шићар шићарили!...А! шта велиш Марко!? Колико само Лука има у каси дуката и осталијех пара!... Само кад би нас срећа послужила, те би то могли учинити!"
     "Ти лијепо легни у сандук", продужи Ђуро, - "закључај се, а ја ћу те метнути на кола. Кад дођемо у варош А..., ја ћу наћи једног хамала, те ћу га заметнути са сандуком и с њим отићи у магазу Лукову. Кад дођем у магазу његову, замолићу га, да ми сандук преноћи код њега, а ти само пази да те не би у сандуку примјетили; па кад буде ноћ, већ знаш шта ћеш радити".
     Овај се разговор чуо из Ђурове куће. Што намислише, то и учинише. Кад је свануло и сунце огријало земљу, летила су једна кола из села Б..., на којима, осим кочијаша, бијаше богато одјевен Ђуро и један сандук. Кола јурише брзо; дизаше се за њима прашина и за неколико сахата стигну у варош А... Било је већ сунце спустило се к западу, кад стиже Ђуро са једнијем сандуком - кога хамал носаше - у магазу поштенога Луке.
     - Добро вече, газда Лука.
     - Добра ти срећа. Би одговор Лучин.
     - Дошао сам, газда Лука, да вас за једну ствар молим а то је: сутра полазим рано са жељезницом у Н..., па будући је ваша магаза близу штације жељезничке, да ми дозволите, да овај сандук у вашој магази преноћи, јер су у њему скупоцјене ствари, те га не смијем ником другом повјерити, осим вама.
     Добри старац, не сумњајући ни о чем рђавоме, да му се од тога догодити може, дозволи му, да сандук код њега преноћи. Дозове Милана - који писаше - и нареди му да сандук на згодно мјесто стави.
     Милан устане и изврши ту поочеву заповијест, као и сваку другу.
     Кад се спуштало вече и кад зађе сунце, Лука и Милан, затворе магазу и оду кући, не знајући да су лупежа затворили. Кад је настало глухо доба - поноћ, Марко полахко отвори сандук и изађе из њега. Дрхћући руком зажеже свијећу и пође на рђави посао, који ће скупо платити, као што ћемо доцније видјети. Приближи се каси - која је добро у зид утврђена била - и након дужега времена, помоћу некакве справе, отвори је. Пограби дукате и остави паре доброга Луке; опет затвори касу, као да није ни отварана. Мало почине а затим оде опет у сандук; добро се забрави и ушути, као да није ништа ни било. Али тешко њему, оставио је траг свог рђавог дјела: грабећи из касе дукате, неколико их се проспе, да он ни чуо није. Може бити сами Бог тако је шћео, да они освједоче Марково рђаво дјело. Свану, свјетина поче ходати. Милан већ дошао у магазу. Премећући некаква писма случајно окрене се баш управ каси и зачуди се кад смотри пред њом просуте дукате. Питаше себе: "Одакле су ту!?" и прозбори: "-Ово мене мој поочим куша, да ли ћу ја ове дукате сакрити, те их с тога овђе просуо... даклен, он нема у мене увјерења..."? Ту уздахне и облише му сузе зажарено лице. Ето ти Луке. - "Добро јутро, сине!... Шта си невесео."? Милан шути, не одговара, неће га у руку да пољуби.
     - Ама шта ти је, драги сине; што си се на мене разљутио? Припита га опет старац. - "Кад ти о мени сумњаш и немаш увјерења, онда ја нећу више бити твој син... Ти си синоћ испред касе просуо дукате, да видиш хоћу ли их ја сакрити јутрос", рече кроз плач Милан. - "Ја нијесам тако ми Бога, вјеруј ми, сине; ја те нејмам шта кушати, ја сам у те увјерен као у моје срце и све сам ти предао... Отвори касу, да видимо шта би могло бити у ствари и да није ко покрао новце, те може бити, да су се дукати просули, кад их је из касе вадио". То рече поштени старац Лука. Милан брзо устане, отвори касу и ужасне се, кад спази да су сви новци покрађени. Али, Бог праведне чува. Наједанпут Милан упита, као да му сами Бог напомену: "Је ли ту онај сандук, што га је синоћ онај путник донио, и замолио нас, да му преноћи у нашој магази до јутрос"? "Гледајмо!" "Овђе је; а што ће ти сандук"? упита га Лука. "У њему ће извјесно бити лупеж", - одговори Милан. - "Ево трага куда је иш'о са свијећом, под је покапан... Зови полицију брзо". Лука одма спреми, да дође полиција, а он и Милан метну на сандук неколике тешке ствари, да се не би лупеж извукао и на силу побјегао. Из сандука се већ чуо глас Марков: "Нијесам ја крив ништа,... мене је Ђуро на ово навео... Молим вас пустите ме, ево вам свијех новаца".
     "Нећемо те, лупежу, пуштати, нек' те суд казни за твоје неваљало дјело", одврати му Милан. Ето вам и Ђуре, покретача тог рђавог дјела, води једног хамала.
     "Добро јутро, газда Лука, јеси ли добро спавао?" "Шта ме питаш лупежу један; јеси ли се мислио обогатити са мојијем новцима, које сам са трудом стекао?" И говорећи то већ је на њ скочио и помоћу Милана би свезан Ђуро. Он се са свом снагом одупирао да побјегне, јер видје, да су му работи у крај стали; али му све узалуд би. "Нећеш, нећеш побјећи од неваљалог дјела, човјече; могао сам ја због тебе страдати, али ме Бог сачувао" - рече му Милан.
     Стиже полицајни управитељ-комесар са неколико оружаника. Назове Бога и упита: "Ђе су лупежи?" - "Ето једног свезана, а другог ево у сандуку", одврати Милан. Оружници одмах сандук отворе и, заиста, Марко у сандуку са дукатима. Брзо га свежу са Ђуром заједно и одведу их суду. Лука и Милан кажу све суду како је ствар текла. Суд им поврати новце од лупежа, а лупеже Ђуру и Марка преда мрачној тавници да кају грије своје. Милан се радоваше у својој души, што онај који чини зло дјело мора страдати, а онај који добро мисли и ради неће никада зло проћи.

Извор

Голуб,1887, бр.8

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.