Калуђер и хајдук/XX
XX
Они који су мислили да је уговор од 1455 последњи међу Турском и Србијом, само парче хлеба деспоту Ђурђу, имали су право. Напад на Београд од 1456 зауставио је процес и забавио султана Мехмеда другим пословима. Деспот Ђурађ, међутим, подлегне старости и боловању од рањене руке, те умре уочи самог Божића исте 1456 године. Деспотство остане на деспоту Лазару. Али у деспотској породици није било јединства. Једни су добро разумевали прави смисао уговора од 1455 и сматрали су да деспотска породица нема више снаге ни за какву политику. Деспот Лазар, поводећи се по жени, деспотици Јелени, није тако мислио. Деспот Лазар и брат му слепи Стефан и деспотица Јелена, која се већ бринула како ће удомити своју ћерку, теглили су више к анти-турској, угарској политици. Царица Мара, деспотица Јерина, Ђурђева жена, брат Јеринин Тома и најстарији син Ђурђев слепи Гргур били су против те политике и заступали су мишљење да се треба држати Турака и султана.
Мало више од четири месеца после смрти Ђурђеве, склопи очи и жена му, деспотица Јерина, 3 маја 1457. Колики је био расцеп у деспотовој породици, види се по томе што се говорило да је деспотица Јерина отрована. А чим је она очи склопила, царица Мара, њен ујак, брат Јеринин Тома, велики војвода, и слепи Гргур, најстарији син Ђурђев, сместа оставе двор деспотов, не чекајући ни да се Јерина сахрани. Путујући у великој жалости у Турску к султану Мехмеду, царица Мара се устави у своме манастиру Св. Богородице код Беле Цркве.
Прва ствар су јој биле молитве за покој душе деспотице Јерине, а по том одмор од жалости и од пута.
Манастир Свете Богородице био је тада пун калуђерица.
У манастиру Св. Николе код Беле Цркве није више било старога оца Калистрата. И он је умро на скоро после деспота Ђурђа. Погреб му је био величанствен. Народ из далеке околине беше се слегао да испрати омиљенога старешину и народнога учитеља и да ожали што га он оставља баш у доба када му је најпотребнији био. Тако је нашла признања његова искрена служба народу. А он је, целога свога дугог века, једино саветом и живом речју, служио правди и истини и штитио слабога и потиштенога. Људи су пла-кали растајући се с њиме. Један једини човек који је требао да буде, није био на том погребу. То је био Мустафа-бег Гвозденовић.
После смрти старога Калистрата, манастирска братија изберу за игумана сина Гвозденовићева, монаха Калистрата, и ако је био млад, готово најмлађи међу њима. Така је била и последња порука старога Калистрата. Млади игуман Калистрат прими тешко бреме с пуном одлучношћу. Он почне живо учити народ да се властима покорава, да њихове наредбе врши, али да као очи у глави чува своју веру, свој закон, своје народне обичаје. Нарочито је учио људе да никада не траже турскога суда и да се, у својим потребама, неверницима не обраћају ни за што, осим ако би се што баш морало и избећи се не би могло. За то је упућивао људе свештеницима или манастирским старешинама, или изборном суду добрих и поштених људи. Свакоме је говорио да од тог ништа боље није.
По том добро промишљеном и прорачунаном правцу сви су изгледи да ће млади игуман Калистрат потпуно заступити старога оца Калистрата још у већој мери. За њим је велико име Гвозденовића, које се свеколико саставило око врснога сина, када га је променом вере отац издао. Он је знао и црквене књиге и законе на изуст, и од њега није било човека који би сву пространу околину Беле Цркве и Топлице у сваком погледу боље познавао. С друге стране, како се он искрено одрекао добара и среће овога света, тражећи једину срећу у служби вере и народних интереса, свак се могао њему поверити и свак у њ поуздати. Нигде он није био и није могао бити заинтересован, по своме чисто испосничком начину живота. Очевине и имања он се одрекао; што буде остало иза његова оца, отићи ће његовој млађој браћи, која су примила веру мусломанску. Њему је остао само углед старога имена Гвозденовића, и он је с тим био задовољан. Парче хлеба и чаша воде била је сваколика његова потреба. И то мује манастир осигуравао. С тога му се дивила сва Топлица, и име је његово већ било веће од свакога дотадашњега Гвозденовића. Што би он наредио, поуздано би вршио сав онај хришћански крај.
У самој Гвозденовићевој кући све се променило после изласка Којадинова. Одмах за тим оставила је овај свет госпођа Круна, а не јиного за њом и ћерка јој Миља. При погребу и једне и друге, народ је тихом демонстрацијом изјавио оно што није могао јавно да искаже.
Мустафа-бег је видео да је с променом вере престао бити Гвозденовић и да је одржао само материјалну страну старога породичног угледа — имање. Народна се расположења не могу силом ни добити ни изгубити. Ни док је био хришћанин, њега нико није љубио. Али откад се потурчио, све је постало још горе. Својима као да је био умро. Турцима се ипак није могао у поверење увући. Они су у њему непрестано гледали старога хришћанског старешину, и где би се год што десило за њих неповољно, приписивали су, у својим мислима, њему, ма да он, у истини, Турцима никада крив био није и ма да их је искрено служио. Најтеже му је било, што се сав његов старински углед избрисао као да га никад било није. Суревњив је био на најстаријег сина, игумана, који је све то присвојио. Видео је јасно колико је погрешио што је трчао с променом вере, али се ту сад ништа више није дало исправити. Кад је дошла царица Мара, он је ишао с другим Турцима да је поздрави, а она му је једва две три речи проговорила.
Са свим другојачије је царица Мара примила игумана Калистрата.
— Честитам ти, рекла је игуману царица Мара, честитам на свему. Уједно моје највеће сажаљење на тешким губитцима у породици. Чујем, са жалошћу, да ни госпође Круне, ни Миље нема више међу живима.
— Тако је, превисокоти царство. Оне су обе, једна за другом, отишле у бољи свет. Превисоко ти царство зна за случај с нашим оцем. Њих две су пресвисле од бола кад су га виделе у турској чалми. Ја сам одмах за тим отишао у манастир и одрекао се свега. Народ ме, истина, зове Гвозденовићем, али ја више Гвозденовић нисам.
— Хвала ти и слава, игумане! Ти си се у главноме угледао на мене. Оставио си сву таштину овога света, да послужиш вери и Христу. То је још једини пут којим се може својој савести данас одужити син једне заслужне породице.
— Ја сам то и мислио, превисоко ти царство.
— Хвала ти, игумане, што си у томе сталан остао. Ја се сад, ожалошћена и убијена до краја, сама ломим куда ћу.
— Допушта ли превисоко ти царство да напоменем неке мисли, као један предлог. Султан је према теби милостив. Могућно је да би се могао остварити.
— А какав би то предлог био, упитаће царица радознало.
— Кад би се превисокоме ти царству дао двор с имањем у приморју спрам Свете Горе, на путу из Србије и из Бугарске у Свету Гору и у Јерусалим. Та би места била западно од Сереза, око Јежева, с ове стране Тахинског Језера, како ми је казивао покојни отац Калистрат више пута. Он је добро знао путове у Свету Гору.
— Па чему би то служило, упита опет царица.
— С тога би се места, превисоко ти царство, боље него и откуд с друге стране могло помагати калуђерима и хришћанима који ходе к светињама у Свету Гору и у Јерусалим. Шта нам је остало друго него да се о томе бринемо кад је Божја воља била да паднемо у стање у коме смо сад.
— Ја ћу то имати на уму, оче игумане.
Међу тим радо бих чула којим путем ти овде упућујеш хришћанске послове.
— Упућујем народ, превисоко ти царство, и делом и словом, да живи мирно, да би му зарасле тешке ране његове; учим га чим год могу да се сам брине о својим потребама; да никада не тражи суда турскога; да своје свештенство сматра као своје управнике и судије; да се њима обраћа и у злу и у добру, и да му је православна праотачка вера једина узданица.
— А слуша ли те народ, оче игумане?
— До сад слуша не може боље бити. Види да је добро по њ.
Потпуно задовољна, царица отпусти игумана Калистрата, радујући се што се тако млад човек тога посла примио. За онај крај није више бриге имала.
У саму, готово, позну ноћ, дворкиња Стаменија јави царици Мари још једнога калуђера.
То је био брат њен Драгош. Он је оставио у гори своје гусарско, хајдучко, рухо и своју страховиту чету, па је дошао да и он још једном види сестру Стаменију и да царици Мари пољуби руку. Није то могао другојачије учинити него тако преобучен у рухо калуђерско, у коме се тако незгодно осећао.
Ускоро је царица отпутовала на двор султана Мехмеда. Онде је она радила по упутствима игумана Калистрата, и султан је доиста и тада према њој био милостив, обдаривши је новим земљама западно од Сереза у Јежеву, на путу којим се путовало из Србије и из Бугарске у Свету Гору и Јерусалим. Ту је царица Мара провела многе године, све до своје смрти 1487 године.
Није прошло ни две три године од овога што приповедамо, а из дворова Мустафа-бега Гвозденовића у Плочнику једне ноћи изненада сукну пламен у ведро небо. Он једва спасе своју главу. Остало му све пропаде у пламену. Беше се скупио силан свет да гаси, али угасити није могао. Сутра дан је на ономе месту освануло згариште око опаљене, од ватре испуцале куле.
Нико није могао да дозна откуда је дошла паљевина.
Говорило се много да је паљевину извршио хајдук Драгош Плетикосић. Од њега се, нарочито, потурчењак ретко где могао скрасити.
Говорило се да су многи Турци изгинули јурећи Драгоша Плетикосића, али да га никако нису могли ии убити ни ухватити.
Драгош је ходио од једне планине до друге и светио је сиромаха и нејака. Он је говорио за се да је Божји Суд и плаћао је као Божји Суд онима који су највише криви били. Чим би неко превршио неваљалством, говорили су да ће му доћи Драгош Плетикосић у походе. И Драгош је обично доходио. Говорило се да га ни стрела ни пушка не бије и да му се никаквим оружјем ништа не може. А он је, заиста, ходио као осветник, као заточник правде Божје. Име му се знало докле се за име српско знало, докле се језик српски говорио, докле се крстом православним крстило.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.
|