Кад Мориће пофаташе
Кад Мориће пофаташе
и у град и' поведоше
па и' воде кроз Сараче,
кроз Сараче на Коваче,
на Коваче на колаче. 5
Молио се Морић Ибро
молио се Диздар-аги:
„Богом брате, Диздар-ага,
попушћај ми б’јеле руке.”
Диздар-ага послушао, 10
отпушћа му б'јеле руке.
Кад виђео Морић Ибро
отпушћане б'јеле руке
он узима тамбурицу.
Ситно куца, јасно пјева: 15
„Ат-мејдану, зелен ти си,
Башчаршијо, гани ти си,
ови свијет, лијеп ти си,
лијеп ти си, кратак ти си,
а ми јадни као трава, 20
сад постани, сад нестани.”
Кад је чула јадна мати,
јадна мати питу кува.
У руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик. 25
Оклагију саломила,
златан ибрик улупила,
па ми трчи кроз Сараче,
гологлава, брез јашмака,
босонога, брез томака. 30
Па говори јадна мати:
„Јазук вама сви сарачи,
што пустисте два Морића,
два Морића, два пашића”.
Ал' говоре сви сарачи: 35
„Ајде, мајко, кулћеаји,[1]
пак се моли кулћеаји,
да ти пусти до два сина.”
Јадна мати послушала,
она оде кулћеаји, 40
па се моли кулћеаји:
„Богом сине, кулћеаја,
пусти мени до два сина,
два Морића, два пашића.”
Ал' говори кулћеаја: 45
„Ајде, мајко, Осман-паши,
па се моли Осман-паши,
да ти пусти до два сина,
два Морића, два пашића.”
Јадна мати послушала, 50
она оде Осман-паши,
па се моли Осман-паши,
да јој пусти до два сина,
јал Морића јал Пашића,
јер је Пашо понајмлађи, 55
јадној мајци понајдражи.
Ал' говори Осман-паша:
„Стара мајко, ајде кући,
пуштићу ти оба сина,
када буде по акшаму.” 60
Кад је чула јадна мати,
она оде кукајући
русе косе чупајући.
Кад је било по акшаму,
до два топа избацише, 65
два Морића погубише.
Кад је чула јадна мати
јаду се своме осјетила
на земљицу црну паде.
Како паде, не устаде, 70
од јада јој срце пуче.
