Кад Вилићи сестру удадоше
за онога бега Танковића —
тридес’т овнов’ заклаше курбана,
три турбета нова начинише,
и четири витка поновише, 5
да им сека здраво Чемер прође,
и широко поље Гласиначко,
до бијела Танковића двора.
Кад су били кроз Чемер планину,
удри киша, за њом сусњежица, 10
покисоше у гори сватови,
смрзну им се лијепа дјевојка,
смрзе јој се дувак за фереџу,
а фереџа за златна кафтана,
златан кафтан за танку кошуљу, 15
а кошуља за плећи бијеле.
Кад су дошли Танковића двору,
воде свате у топле подруме,
а дјевојку на високу кулу.
Доходи јој мила свекрвица, 20
не вели јој: »Је л’ ти снахо зима?«,
већ јој гледа стаса и узраста:
— Моја снахо, лијепога раста!
Лијепо те одгојила мајка
за мог сина бега Танковића — 25
Док ето ти миле заовице,
не вели јој: »Је л' ти снахо зима?«,
већ јој гледа по кошуљи веза:
— Снахо моја, лијепога веза!
И мене ћеш вако научити. 30
Док ето ти миле јетрвице,
она носи у нарамку сина:
— Питај, сине, своје миле стрине:
моја стрина, јеси ли озебла?
Кад то чула лијепа дјевојка, 35
она вади јаглук из њедара,
па га даје милом јетрвићу,
јаглук даде, па на јастук паде
и умрије, жалосна јој мајка!
Референце
Извор
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 497-498.
