И једном...

И једном...  (1886)  Писац: Христина Ристић

Под густе траве, хладовну сен,
У шуми, мирисав
На стаблу свом, од света скривен
Био је цветић плав.

У горе тамном хладу томе,
Он дивно мириса;
Желећ’ га крадом срцу своме,
Душа ми уздиса.

И једном... кад ме чар занесе
— Откидох цветић худ;
Рука га уснама принесе
И кити њиме груд.

Рекох му тад: „жудња ме мори,
Па хоћу, цвете мој,
Да срцу моме љубав збори,
Мирисав шапат твој!”

Ал’ мало... он свену... не мога
Без шума весели’...
Те сад ми, крај срца тужнога
Листићи увели! — — —

Београд, дец. 1886.

Јунија

Извор

1895. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 10, број 6, стр. 81.