Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.22
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
1. Карактер Србије и Босне до XIV века. — 2. Негативне особине феудализма. — 9. Активност Срба до краја XIV века.
Од наших чисто племенских држава остала је у XIII и XIV веку само Србија; Словеначке је нестало давно, готово у само свитање наше историје, а Хрватска је живела као автономна област а не као самосталан државни организам. Србија је несумњиво настала као племенска држава, од Немањина времена па све до времена Стевана Дечанског она се развијала и допуњавала у том правцу, не прелазећи нигде етничке границе нашег племена. Са Душаном она је изгубила племенски карактер и добила обележје једне освајачке империје, у којој тежње и комбинације владајућих кругова прелазе оквир националних потреба и у којој се, по правилу, после дужег или краћег времена, мора јавити реакција било као израз сувише напете снаге, било као израз незадовољства народа и држава, који су, у временима своје слабости, силом увлачени у нежељене заједнице. Сувише нагао развој Душанове царевине довео је и до сувише наглог распада, као што је био случај са Бугарском Симеона Великога и Асена II, са Франачком Карла Великога, са Мађарском Лајоша Великога и са многим другим државама пре и после тога времена. Уосталом, све велике империје које познаје историја, ма колико оне биле спремане систематски са солидним организацијама и развијане по природним етапама, нису ипак могле да се трајно одрже; чак то није успело ни Римској Империји, која је једина нашла начина да код својих нових поданика најразличитијих народности развије смисао да су чланови и истински саставни део њезин. Процес распадања српске средњовековне државе не само да је несумњиво убрзан, него је и условљен, сем извесних унутарњих слабости, нарочито том империјалистичком политиком. Позивање Турака у Европу извршио би Кантакузен, лишен других савезника, и да није дошло до његова разилажења са Душаном; али, сукоби Срба са Турцима, да није било онакве грчке политике цареве, нити би се извршили на оном подручју, ни под оним условима, и вероватно ни са онаквим исходима. Што је још важније, српска снага не би се растурала и узаман трошила по гудурама Тесалије и Епира, него би се, свакако у интересу јачања централне власти, боље осетила на подручју српске земље, да је у Душановој политици било мање освајачког а више државничког духа.
Од XIII века, а нарочито од XIV века, од владе Стевана II Котроманића, почиње нагло јачање Босне. Босна се није развијала као племенска држава, нити је кроз читав XIV век имала племенски карактер. Њено становништво чине Срби и Хрвати, православни, католици и богумили; она, према томе, нити је била племенски ни верски хомогена. Она се развијала подједнако и на рачун старог хрватског поседа према западу, узимајући цело подручје Завршја и Доњих Крајева, и на рачун Срба према истоку, узимајући Хум, Требиње, дрински крај и подручје Соли. Босна је тип државе која погодно искоришћава свој повољни географски положај и која се, захваљујући њему, природном експанзијом из уске жупе диже до велике краљевине, једно кратко време најмоћније на Балкану. Значајна је чињеница да Босна до своје краткотрајне политичке хегемоније у југословенским земљама није дошла после дуге и упорне борбе са својим југословенским сународницима, као што је био случај са старим грчким географско-културним средиштима, него је то стање настало као природна последица стицаја политичких прилика. Мађарска је морала добити Хрватску на који било начин, да би допрла до морске обале; посед Босне био јој је потребан као залеђе за Далмацију, али јој није био неопходан. И стога се мађарска власт у Босни осећала стално мање непосредно него у Хрватској. Хрватска обала и Далмација биле су одавно предмет жеља Млетачке Републике, и кад год се овој дала прилика она је употребљавала ова средства да учврсти своју власт на том подручју. Мађарска је и ради тога морала да бди на тој страни и да појачава свој утицај и средства своје одбране. Босна у том погледу није задавала никакве бриге и Мађарска није имала потребе да тамо ствара своје војничке бранике. Најпосле, Босна је била и отпорнија од становништва Далмације, у којем је романски елеменат за дуго остао антихрватски и антисловенски уопште и претпостављао власт угарскога краља власти домаћих словенских људи. Мађари су, истина, покушавали да и Босни не само натуре признавање њихове врховне власти, него и да је расцепкају у мале комитатске јединице, да би своју власт у њој, тако раздељеној, учврстили јаче и трајније; али, ти покушаји завршавали су се неуспехом, јер су Босанци, упорни у одбрани, после извесних неуспеха, новим прибирањем снага стално налазили начина да мађарску власт ослабе или сасвим потисну. У тој одбрани Босанцима је свакако добро долазило то што нигде нису имали непосредне етничке границе са Мађарима, као што је то био случај са Хрватима, и што су Мађари до њих могли допрети само преко широког појаса словенских насеља.
Мени се често наметало питање: зашто је српска средњовековна држава од XI века напустила свако ширење према Босни и ишла стално на југ место на запад? Босну је, вели се, штитила Мађарска још од прве половине XII века, и ту би се, у случају рашког освајања преко Дрине, сукобили српски интереси са мађарским. Али, тај одговор не задовољава за сва времена прошлости. И при продирању према вардарској долини Србима нису биле ускраћене многе тешкоће; и тамо је било сударања с интересима других држава, чије се снаге нису могле потцењивати. Бугарска се од смрти Асена II налазила, истина, у опадању, али, још увек је имала знатну снагу, исто као и Византија Михаила Палеолога и Андроника III. Друго, зар се није могло претпоставити да ће добар део Босанаца пристати, ако већ мора да се наслања на некога, да се то пре чини на једноплемене Србе него на Мађаре? Богумилима су православни, већ ради црквеног језика, били ближи од католика, па се можда и са тим могло рачунати. Ипак, ниједан српски владар од Немање до Дечанскога није предузимао ништа значајније на западној страни. Разлог за то биће по свој прилици поглавито у овим политичким чињеницама. Кроз читав XII век Срби су, готово стално у заједници са Мађарима, покушавали ослобођење од Византије; босански банови, као мађарски вазали, били су им савезници и борили се са њима заједно против Грка; Немањин брат био је ожењен сестром пословичног бана Кулина, и онда је после свега тога сасвим природно што се Рашани окрећу на исток и југ према Византији, место на запад према Босни. Стеван Првовенчани, који је од Мађара, савезника његова брата Вукана, био једно време потиснут са власти, није смео да их касније изазива, нарочито не после стварања Латинскога Царства, коме су Мађари постали природни савезници. Његови синови Радослав и Владислав били су владари без личне иницијативе, а Урош I је изгубио престо ради свог држања које Мађари нису сматрали као довољно поуздано. Драгутин је био мађарски зет и политички према њима оријентисан; њему су чак Мађари сами уступили један део североисточне Босне и Срем са Мачвом на управу, кад се одрекао престола у Рашкој. То је био први и једини Немањић, односно рашки владалац, чија је власт прелазила преко Дрине. Краљ Милутин је цели први период своје владавине провео у борби са Византијом; последњих година свога живота, носећи се с Анжујцима у Мачви и Албанији и са Младеном Шубићем у Хуму, он је, можда, био на прагу и да закорачи у Босну; али, уздржао се из бојазни да сувише не прошири и иначе већ обимно ратно подручје. Од почетка трећег деценија XIV века Босанци су сами прешли у офанзиву према рашком подручју и добили су најпре Хум, па после Требиње и Лимску област.
Неугрожавани од Срба из Рашке, а у релативно бољем положају од Хрвата у односу према Мађарима, Босанци су се очували у својим планинама неистрошени и са извесном расном свежином. Четрнаесто столеће било је век њихова успона, и то веома видног. Босанско подручје било је расно једно од најчистијих; у њему није било ни романских градова са њиховим претставницима, ни грчких и арбанашких области; једини несловенски елеменат међу њима претстављали су влашки пастири са њиховим традицијама; али, и они су се, политички безопасни, временом претопили у словенску заједницу. Босанска држава XIV века избегава да одреди себи племенско обележје, што у XIII веку, како знамо из повеље бана Матије Нинослава, није био случај. Слично је било у том погледу неразвијено национално осећање тога времена и код осталих народа Европе. У својој студији о Западњачкој свести заједнице у Средњем веку, Рихард Валах је наглашавао да је у ово време име Француска било ограничено на непосредно подручје француске круне. »Свест о разним покрајинским припадностима, међу којима се нарочито оштро издвајају Провансалци, није дала да се у XV веку развије свест о великофранцуској заједници«. Истина, писмо којим се Босанци служе јесте ћирилица; из босанске државне канцеларије није изишла ниједна повеља писана глаголицом; и повеље које се тим ћирилским писмом пишу и издају за њих зову се у Дубровнику »српсцие« (15. фебруара год. 1333.); али, то још није довољно карактеристично племенско обележје државе. У најстаријој повељи кермендског словенског архива, писаној око год. 1322., бан Стеван II Котроманић Хрватима означава своје противнике у Хрватској, односно Далмацији, а његови су поданици и следбеници »добри Бошњане«. Писари бана Стевана, као и бана Нинослава, означују српске владаре само као рашке, док тек бан Твртко, поставши краљем, не почне говорити да је добит престо »мојих прародитеља, господе србске«. Као таква, не узимајући сасвим одређено ни српски ни хрватски племенски карактер, а бивши у ствари по свом становништву српско-хрватска и налазећи се у средини између српског и хрватског државног подручја, Босна је и могла доћи на мисао да постане средиште једне веће српскохрватске групације. Наш XIV век дао је са њом једно решење за српскохрватски проблем, за који су се, како ћемо видети, свршетком светскога рата, дословно у истом облику, залагали извесни родољуби сматрајући га као најприродније.
Мада је XIV век и у Европи и код нас био век стварања моћних монархија и великих државних концепција, у њему се, готово у исто време, на више страна јављају, у исто тако снажној мери, и феудални елементи распада. Једно је, чини се, условљено другим. Моћне монархије сталешког типа не постоје без моћне феудалне господе. У Европи су феудална господа узела маха у првој половини XIII века и присилила многе владаре на знатна попуштања. У нашим земљама они се истичу доста неједнако. Немачки феудалци међу Словенцима моћни су већ од краја XII века; хрватско племство јача се од краја XIII, да током XIV века, управо до средине његове, буде у доброј мери сломљено. У рашкој држави племство долази до значаја на почетку XIV века, да већ средином његовом узме маха и на крају тога столећа доведе готово до распада цео државни организам. У исто време јавља се у већој мери и племство у Босни, које потпуно узима државне узде у своје руке последњег деценија XIV столећа. Феудализам је био, може се готово без устручавања рећи, негација државе, свеједно каквог карактера она била. Феудалац, по правилу, јача свој положај на рачун целине; њему је целина оков који га стеже и обуздава, и против којег он, где год сме и где год може, употребљава све да га ослаби. Искоришћујући јаче, а цедећи слабије, сваки феудалац гледа првенствено свој интерес и не устручава се да своје услуге понуди и непријатељу, или да до принципа уздигне морал дволичности. Хрватска властела крајем XIII века примала је поклоне од два краља противника или два краљевска кандидата без икаква осећања одвратности према превртљивости коју су чак показивали и пред светом. Српски ћесар Хреља или војвода Момчило нудили су се подједнако и своме краљу као и грчкоме цару. Код многог властелина развио се морал најамника; ишло се оном ко може више да понуди. Шта код таквих људи значи национално осећање? Шта уопште ма каква концепција државе, у којој они не би били главни чинилац? Док су се налазили на челу државе људи јаке воље, као Милутин, Душан, Твртко, ти су се елементи још уздржавали у својим прохтевима и амбицијама, бојећи се да се сувише не изложе, али шта ће бити кад власт дође у руке људи које они познају као слаботиње, или кад владар, притешњен са више страна, западне у положај да више моли него заповеда? Процес распадања већ смо запазили у Урошевој Србији иза Душанове смрти; ускоро ћемо га, у сличном облику, срести у Босни. Феудална лица крајем XIV и почетком XV века рушила су оно што је стварао напор крупних владарских личности, који су као носиоци централне власти, већ по природи свога положаја, гледали пред собом целину и настојали да је сложе и одрже. Наш Средњи век, ма колико вијугав у свом развоју, ипак је ишао са својом линијом стално навише: од малих, једва или никако повезаних жупа створиле су се државе стабилног типа, најпре уже, племенске, па на крају једна са широм концепцијом, која је не само имала да споји, него је у ствари већ спајала дотле раздвојене племенске јединице. На класичном Косову, поред Срба из Рашке и Босне, суделује и један хрватски одред као видан израз тих ширих односа. Место да се те везе наставе и продубљују, оне се напуштају, не што би биле нереалне и несавремене, него што против њих, сем туђинског притиска, делују и растворни елементи нашег феудализма.
Колико је XIV век био код нас пун полета и извесне стваралачке енергије, која је налазила свог израза у стварању посебног државног типа у Србији и у Босни, толико је XV столеће век подозрења, сплетке и извесне малодушности. Створила се за њ она страховито депримирајућа пословица: »И ја могу, и коњ може, али Бог не да!« Није та малодушност дошла стога што би наша снага била толико несразмерно слаба према турској, него стога што се развила општа сумња у искреност и честитост оних који би имали да сарађују и што је организовање заједничког отпора са таквим претпоставкама ишло теже него сама борба са Турцима. Феудална господа наших средњовековних држава разбила су јединство осећања државне и народне заједнице и јединствен народни фронт. Залуду је Марко Краљевић тужио низ Косово потресен оним што је видео да се дочекало »после нашег кнеза честитога«, кад он сам није дошао на то Косово у часу кад је требало да помогне одбрану његову.
Од три племена Јужних Словена, која сачињавају данашњу Југославију, најактивнији су били Срби. Они су постигли видне и несумњиве успехе стварањем државе, чија је моћ за једно, ма и кратко, време била крунисана дèлом царства. Срби су били и најекспанзивнији. Из свог релативно доста уског подручја они су се далеко раширили не само са државним, него и са етничким границама. Од Драгутинова времена они етнички коначно утврђују овој посед све до Саве и Дунава обухвативши Мачву, десни Срем и Браничево; од XIV века Морава је чисто српска река, а српска племенска граница иде до Тимока; на југу Маћедонија добија српски карактер. Српски књижевни језик из Рашке потискује локалне дијалекте, и то доста брзо. Претставници ондашње писмености сматрали су то ширење српске државне власти као божји промисао; писар Станислав »у лесновској гори«, у манастиру Св. Гаврила, изрично говори год. 1330. како су Срби добили овчепољску област »не по сили, него по извољењу божјем«. Тај писар имао је у једном свом рукопису из год. 1330. много елемената маћедонске. књижевне традиције, а већ у другом свом рукопису из год. 1342. тих локалних црта нестаје или се своде на малу меру. То уосталом најбоље показује како су наше дијалекатске разлике биле мале, кад је један исти човек за десет дванаест година могао да их истаре и уједначи. Рашка, западно-српска рецензија осваја готово сву Маћедонију; њен утицај осећа се и налази очуван у споменицима XIV века у Рили, Трескавцу, Слепчи, Охриду. Тај језични и књижевни утицај остао је и после пропасти српске државе, у XV и XVI веку, са јасном свешћу о српском карактеру његовом. Кратовском дијаку Дмитру поверио је охридски архиепископ кир Марко, год. 1466., пред сабором свештенства и првака кратовских, да препише законик охридске цркве, пошто, по речима записа дијакова, »те књиге нема у себе, у саборној цркви, исписане по језику српскоме«.
Толико раширени, поред свих својих унутарњих криза војнички ипак најспособнији, Срби су за Турке претстављали на Балкану главну опасност. Уосталом, ради Срба они су и звани у Европу и прешли на Балкан. Стога је разумљиво што главне ударце упућују најпре Србима. Кад су се учврстили на Балкану, после својих првих победа, Турци су добро видели да им српска држава, развијена насред Балканског Полуострва, држећи сву моравску и вардарску долину, претставља главну сметњу за даље продирање према западу и северозападу. Требало је стога натерати Србе да се или склоне или поклоне. Свесни да су до јуче претстављали главну силу Балкана, иначе народ борбен, слободољубив и са пуно војничких особина, Срби су, место да повију главу као Бугари, примили борбу. Поражени у тим борбама, сломљени али не сатрвени, Срби се не мире са судбином, него по сто пута и на сто страна траже веза и помоћи, да наставе крвави обрачун. Услед турскога продирања мења се читав ток дотадање српске историје; читав народ доводи се у тешка искушења, која трају вековима; врши се потпуна преоријентација српског културног живота. Више од стотину година српске земље су непрекидно биле главно војно поприште између Турака и хришћана; уништен је највећи део српске средњовековне цивилизације; српски лешеви, хиљадама на број, пунили су одбранбене шанчеве Европе, да је сачувају од турске најезде. Мало је народа који би толико издржали, а ипак се тако одржали, и бројно, и физички, и са оном до краја живом косовском етиком прегарања, као што је био случај са Србима. То показује њихову ванредну животну снагу и велику веру у себе. Стога је историја Срба за време њихове борбе и робовања Турцима занимљива исто толико колико и ова са њиховим држанвим развојем у Средњем веку. Досад смо имали претежно историју државе, а сад почиње, са више познавања ствари, историја народа.