Искушеник

Извор: Викизворник
Искушеник
Писац: Ђура Јакшић
песма је написана 1858. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2]


Искушеник

Крушедол се диже, у небу се губи.
Вредан спомен, вреди да га сунце љуби:
Гора га је чарна листом опасала,
Ту је бајна ружа по вртови пала,
Ту се хладан поток с Фрушкогорком кара,
А с руменом зором славуј разговара;
За час, само за час, у жбун руже прне,
Заледе се пруге потока сребрне.
Је ли ово прошлост од чег' тако преза?
Ил' садашњост горка славуја потреса?
... Мантија зашушти... Неми цвркут тица,
Тих додиркај само чујеш бројаница...

Дође време!... Цветак, песма, чедо бело,
Шева, славуј, дуга - лето их донело;
Дође вес'о пастир зелених ливада,
Ал' на двору тамо вечна туга влада.
Кријућ' зраке, сунце провући се иште
Кроз зелено лишће у немо двориште.
Ал' што дршће тако, к'о у тешком сану?
Што за гору пушта главу усијану?

У одаји тамо болно момче вене
И на платно боје слаже растрвене.
Једно лице пише... Анђ'о је далеко!...
Та кад би је вид'о, пред њоме би клек'о,
Презрео би дружбу, небеске певаче,
Да код њених ногу целу вечност плаче!
Ал' можда јој веће, очарани с лица,
Сјајан престо граде од ситних звездица;
Ломе рујну зору у комађе мало,
Да кад би се, вељој, једном путовало,
Нек јој нога света по том праху шета!
Лепо лице пише - не може се рећи!
Леп, божанствен осмех на лицу пловећи,
Беле, нежне груди... "Ах, та лепша беше!
Ово само слабе кичице изнеше,
Слаба душа, груди болног испосника;
Лепшег беше твора, сјајнијега лика;
Исказат' је тешко, исписати теже -
Ово само слабе кичице изнеше!"...

Ноћ је нема, тија, бледи месец сија,
На звонари поноћ немило избија;
Калуђер се крсти, о вечности снива,
Сан Матере Божје у сану целива.
На раскршћу горском бесан хајдук стаје,
О појасу ханџар, чист к'о огањ, сева;
Он га струком таре, мисли крвав да је,
Па га, дршћућ', опет за појас задева. -
Кога љубав прати, о љубави сања,
У рају се гледа рајског миловања;
А ког туга мори... ах, милостив Боже,
Тај плакати само горке сузе може!
Дуге су му ноћи, иза сана преда,
Хладне капи теку са образа бледа;
Груди му се стежу, срце му се пара -
"О, паклени боле!" - стрепећ' проговара.

Звук последњи сата тихим јеком лети,
Исто труба што ће Страшни Суд донети;
Нем манастир стоји, сви прозори ћуте,
Као жртве свету Богом отргнуте;
Само једна свећа кроз поноћ просеца,
Једно бледо лице сем бледог месеца:
Млад испосник клечи... Љубав ли га тера,
Или страшан пример седих калуђера?
По мермеру често врела суза плива
И у сјајној тузи два лица целива:
Једно бледо, болно, мучено сузама,
Друго лепо, мило, као ружа сама;
Једно сузе лије, а друго се смеши;
Једно очајава, друго болног теши.
Млад испосник стрепи, преваре се боји,
Јер пред њиме само.. мртва сенка стоји.
" О, убава слико прошлости далеке,
Извађена тугом из сузане реке,
Проговори само, са животом да'ни,
Разбуди у себи живот малаксани,
Да осетим срце у грудма бијуће,
Да осетим пару дуже свемогуће,
Да загрлим цветак давно увенути,
Да пољубим злато!"... Нем манастир ћути!...
Исписана слика на-њ се осмејкива,
Али болно момче у сузама плива;
Чарне очи милим погледом га прате,
Ал' он збори: "Очи, што ме не гледате?"
Уснице се смеше миле љубавнице,
У осмеху трепти цео бајно лице:
Бело раме, снега планинскога груда,
Тамне косе прамен по њему кривуда;
По грудма се чисто уздисај разлеже -
На бокору цвећа меке руке леже,
Савијају нежно лист стаблике вите;
Ал' он збори: "Руке, што ме не грлите?"
Тако младо момче дане, ноћи тужи,
По срцу му туга смртне бразде плужи.
Ко зору љубљаше, поноћ тражи само.
"Пригрли ме - вели- о, вечита тамо!
Однеси ме злату - тамо, тамо гори,
Где је небо, звезде, двор анђела двори!
Онде мене светлост и спасење чека,
Ништа више овде нема за менека!
Пролеће је дошло, злеене се бда,
Ал' не игра срце од камена тврда;
Пролеће је дошло, ал' пролеће само
"Пригрли ме - вели - о, вечита тамо!"...

Синула је зора, роса ј' затрептала,
На кули су звона, уморена, стала.
Искушеник стрепи... Сузе теку, лију,
С исписане слике не скида очију;
Тако му се чини, последње је пута:
"Збогом остај, збогом, душо отргнута!"
Сад му ваља пћи, одрећи се свега,
Оца, мајке, брата и још милијега
Да на себе име прими непознато,
Заборави тугу, заборави злато;
Да коју но љуби, за којом но вене,
Ни у сану више да је не спомене;
Да не каже цвећу да гине за њоме,
Да запрети боћу срцу боланоме;
Да не ужи после: "О, поточе мали,
Можда су је вали твоји угледали?"
Ил': "Ви, сјајне звезде, што ноћу сијате,
Да л' за моју драгу што казати знате?
Тамо ј' она гори, тамо је зацело -
Лепше од вас сија њено лице бело!"
Ил' убавој слици, чеду душе боне:
"Поред првог ово на дно мора тоне,
Сенка си ти само, али опет мила,
Суза те је моја из срца полила!...
А ти рујна зоро, сунца не изнеси!
Ливадо умилна, цвећем се не реси!
Не певајте данас, тице милопојке,
Над гробом певате најлепше девојке!...
Ој, не тужи, срце, туга не помаже!"
За живота више никад да не каже!
Сад му ваља поћи, да с' одрече света. -
"Збогом остај, збогом, душо ми отета!"


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.

Извори[уреди]

  1. Живановић Ј. 1931. Хронолошке белешке. У: Ђура Јакшић. ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА. Народна просвета: Београд. стр. 307.
  2. Живановић Ј. 1931. Ђура Јакшић. ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, КЊИГА ПРВА. Народна просвета: Београд. стр. 42—47.