Име

Име
Писац: Милорад Поповић Шапчанин

* * *

ИМЕ

Ваздан мислим и премишљам:
Како ћу те, душо, звати?
Хтео б' име понајлепше
Својој драгој — теби дати.
Да те зовем: срце моје,
Ил': анђеле, душо, цвете,
Или: сунце што ме греје,
Ил': невино моје дете?

Једно б' име, а у њему
Пуно дражи, пуно миља:
Једно да те мази, тепа,
Друго да те благосиља.
Име, име од уздаха
Ил' од жеље што ме мине
У сутону вечерњему
Кад преда мном лик твој сијне.

Али нашто кад пред тобом
Речи ми се свагда смéле:
Те ил' гледам око благо,
Ил' ти љубим руке беле.
Па кад сетан двору ходим
Корим ово срце меко:
„Шта јој и шта шапнут' хтедох,
„А ни једне гле! не рекох".

Напомене

Ова песма је први пут објављена у збирци Жубори и Вихори, стр. 101

Извори

Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 17-18. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.