Извештај мајора ЈВУО Василија Маровића од 17. фебруара 1944.
Оригинал (писан на машини, латиницом) у Архиву Војноисторијског института, Ча, к. 153, рег. бр. 11/4—1 (Х-В-503).
МАРОВИЋ И. ВАСИЛИЈЕ артиљериски мајор 17. фебруара 1944 г. Положај
КОМАНДАНТУ ЗАПАДНЕ БОСНЕ
У вези наређења командантовог Пов. Број: Службено од 11. фебруара 1944 године, подносим следећи извештај:
Ступањем у четничке редове од стране надлежних старешина одређиван сам на разне дужности. У месецу априлу 1943 године наредбом Команданта Личко-кордунашких четничких одреда одређен сам за команданта сектора Српске Моравице — Гомирје — Јосип Дол. Овај сектор формирао је две бригаде I и II бригаду 503. Корпуса. На дан капитулације Италије са једном непотпуном бригадом затекао сам се у Словенији где сам имао задатак да ухватим везу са Словеначким четницима мајора Новака. Друга непотпуна бригада у исто време под командом капетана Јевтића Илије била је упућена на партизанску територију — у Гацку Долину, сектор Оточац мајора Капетановића — као казнене експедиције да казни неке четнике који су слати на терен са патролама у партизанску позадину, а који су се кришом извлачили од својих старешина и остајали код својих кућа. Тако на дан слома Италије у нашим гарнизонима била је минимална снага, која ништа није могла предузети у циљу разоружања Италијанске војске. Тако су се ови повукли са наше територије са свим својим наоружањем. Чим су ступили на партизанску територију, били су разоружани од стране партизана.
Мој пут у Словенију није уродио плодом, јер четници мајора Новака нису успели да дођу на одређено мјесто. Узалуд смо читава два дана тумарали по Словенији од села до села тражећи Новакове четнике, за које нам нико ништа није знао рећи. Слом Италије и повлачење њихове војске из Словеније натерало ме је да прекинем трагање за словеначким четницима и да се вратим на свој терен, у своје гарнизоне, који су остали ослабљени па сам се бојао да их партизани не униште. Док сам се ја вратио из Словеније сви четници мога сектора већ су били сконцентрисани у Српским Моравицама.
Са радио станицом, коју сам на пет-шест дана пре слома Италије добио настојао сам да ухватим везу са ма ком суседном командом, али у томе нисам успео. Остао сам потпуно усамљен усред партизанског царства без икакве везе ма са ким. Мој командант потпуковник Г. Бјелајац који је 6 септембра 1943 године био у обиласку мога сектора, 7 септембра отишао је за Сушак где је од стране политичког старешине брата Радмила Грђића био хитно позван. Шта је даље са њим било незнам. Незнам ни то да ли је успео да спаси живу главу, јер првог дана слома Италије сав Хрватски живаљ пришао је партизанима и ови су узели власт у свима местима Горског Котара, Хрватског приморја, Лике и Кордуна. Тако се он нашао на Сушаку међу партизанима. Са оружјем које су партизани добили од Италијанске војске, а које је било у изобиљу, ови су успели да наоружају све што је било способно да носи пушку. Пошто смо ми били једина њихова сметња, они се свом снагом бацају на нас. Намера им је била да нас по сваку цену ликвидира. Трима најбољим својим дивизијама у овом крају и неким теренским одредима стављају у задатак да нас униште. У намери да би сачувао живу снагу повлачим се према југу, у правцу Обровца, а у духу инструкција опуномоћеног делегата потпуковника г. Аћимовића. И ако сам четницима објаснио да, су се наши савезници искрцали на нашој обали и да им ми идемо у сусрет, поједини четници, још првог дана нашег пута крадомице се извлаче и враћају назад својим кућама. Најстрожија контрола старешина у овом их није могла спречити. Партизани приметивши наш покрет у стопу нас прате, и на другом преноћишту нападају нас са две дивизије и једним одредом. У овој страшној борби, у којој је нарочито дошло до употребе хладног оружја, партизани су у односу на нас имали много веће губитке. Али у главном, они су успели да нас разбију. Поједини четници и четничке јединице у место да се повлаче у одређеном правцу, враћају се око својих села. Тако после борбе једва смо могли сакупити половину бројног стања. У даљним сукобима који су били стални, напустило нас је до 80% бораца. Многи су изгинули. Од официра погинуо је капетан Милан Богдановић. Партизани су успели да ухвате живе мајора Шорка Бранка који је био болестан и није могао да избегне, потпоручнике Мрвоша Милана и Саву Ненадића. Да би прикупио све борце који су нас напустили и отишли код својих села доносим одлуку да се старешине са овим малим бројем бораца који је остао код нас, вратим око српских и четничких села. Тако смо се поделили у више група. Али партизани не мирују. Са свим својим снагама јуре нас и недају нам ока отворити. До села неможемо доћи, јер су их блокирали. Са ловачким батаљонима претресају шуме. Четницима понестала муниција, а и неће да се боре. Клонули су духом. Наводим само један пример који ће окарактерисати њихово душевно стање и њихов морал у ово време. Са мојом групом од 46 четника дошао сам на једно брдо изнад села Залужнице. Ту сам ухватио везу са 20 четника из овог села, који су се скривали по шуми. Тако нас је било око 66. Осматрач и стражар који је био на једно 100 метара удаљен извештава нас да једна група партизана избија из шуме и да нам се приближава. И ако је већина четника видјела и констатовала да је ово мала снага сви су се четници разбежали. Сва моја вика да стану и пуцање на њих није их зауставила. И ако су видели да сам се ја сазуо у намери да истресем обућу оставили су ме тако самог. Једва сам после успео да нађем једну групу од 20 њих, док другу групу нашао сам тек сутрадан, а домаће четнике у опште више нисам видео и ако сам остао у близини тога села и трагао за њима читава 4 дана.
Без хране смо били стално, јер нам је из села нико није смео донијети пошто су партизани такве особе одмах стрељали. Четника нико није могао натерати да дође до неке усамљене куће за храну. Сви они више су вољели да трпе глад него да се излажу опасностима. Храну смо доносили једино ми официри за нас и четнике. По некад нам се заређало и по 7 дана да смо живјели од дрењина и купина. Патролирања и извидања пала су само на старешине. Четнике је био ухватио неки бојазан и страх да се нису могли сместа померити.
Стални прогони партизана којима смо ми у целој Лици, Кордуну, Приморју и Горском котару били једини непријатељи, као и потешкоће живота које су са нама подносили, натјерало је и онај мали број четника који је уза нас остао да нас избегава и крадомице нас напушта.
Неке старешине без мог знања а у циљу да избегну сигурну смрт, са својим групама одлазе у правцу Карловца да тамо ступе у везу са Немцима. Други се предају партизанима. Како партизани у то време нису убили чак ни оне официре које су ухватили, то је ово поколебало и многе четнике. За то се многи предају. Тако су се предале неке старешине. Трећи, који нису веровали партизанима а нису хтели ни Немцима посакривали су се око својих села да тако презиме зиму. Са старешинама пробијати се нису хтели, јер су веровали да је то немогуће и да их ови воде у сигурну смрт. Многи честити и поштени Срби, старији људи, знајући за моју намеру предлагали су ми и молили ме да останем код њих да ме они сакрију и да код њих у неком скровишту сачекам боље дане. Ово нисам мого прихватити јер ме је била срамота, да као старешина и официр будем сакривен и у недејству.
Поред сталног прогона партизана и глади коју смо трпели настали су били хладни зимски дани. Прва снег већ је био пао у Капели и Велебиту, а ми од одела ништа нисмо имали сем оно што се на нама затекло 7 септембра. Тешко је приказати те муке и патње које смо за ово време преживљавали гоњени свуда као дивље звери, гладни и жедни, боси и голи. Те страшне патње толико су нас измрцвариле и изнуриле да су многи од нас помишљали и на самоубиство.
Овако измрцварени и изнемогли стигли смо код војводе Ђујића. Овде смо очекивали братски пријем и разумевање. Али уместо тога наилазимо на нешто друго. Војвођа Ђујић примио нас је небратски и не српски, примио нас је као да смо дошли из кафане, са пијанке, а не из борбе и то врло мучне и врло тешке. Према нама заузео је неки нарочити став кога ни код највећих силеџија нисам видео, као да је и наш живот и наша судбина у његовим рукама. Примио нас је сједећи за столом са једном ногом пребаченом преко стола. Као да му је наша тешка борба и наша несрећа причињавала нарочито задовољство, подсмехивао се кад сам му излагао наше потешкоће и борбе које смо преживјели. На моја излагања завршава: "Зар тако бедно завршише четници Бјелајчеви на које сам био упућен да се угледам." Он то тако са подсмехом изговара и ако сам сто на сто сигуран да би он много жалосније много бедније завршио да се није грчевито ухватио Немаца и на њих се потпуно ослони. Да узгредно напоменем још и то да смо код њега гладовали и ако није било потребе за тим, да су нас јеле вашке јер нисмо имали преобуке и ако је он у свом штабу имао неколико стотина нових кошуља, да смо спавали без покривача и без простирача и ако су сви његови доглавници били у луксузним собама у којима је било и празних кревета. Проводећи овакав бедан живот за ово време док смо били код њега изазвао је сажаљење других људи који су нас позвали код својих кућа на стан и храну.
Колики је грандоман и коликом се величином замишља војвода Ђујић, најбоље се види по томе што је сада за себе изградио нову ђенералску доламицу. Кажу да има комплетно ђенералско одело које ја нисам видио, док доламицу јесам. Дакле поп Ђујић спрема се за Ђенерала. Сматра себе свемоћним господаром Западне Босне, Лике и Далмације и Кордуна. Заиста ако се њему дозволи да ради у Лици и Кордуну онако како ради на својој територији, верујем да после рата неће смети ни један четник да завири у ове крајеве, а поштен и честит рад потпуковника Бјелајца пропашће као да није ни постојао.
Војвода Ђујић у свом штабу као своје саветодавце има две жене. Тешко томе ко се њима замери. Оне су свемоћни господари. Једна од њих кад је дознала да сам официр рекла ми је: "Знате, код нас се официри слабо цене, сматрају се као фукара. И заиста војвода Ђујић официре не трпи. Не трпи их јер са њима не може да ради шта хоће. Он више воли народне вође тзв. "расове", оне људе које у четничке редове нису довели никакви идеали већ жудња за пљачком и лакшим животом. Колико сам могао констатовати код њега је пљачка легализована, а пљачкају се чак и Српска села.
Што је најгоре и најцрње војвода Ђујић не само да тактизира, већ отворено сарађује са Немцима. Скоро сви његови четници су на Немачком казану и под њемачком контролом. Његов начелник штаба Капетан Мијовић скоро свакодневно са луксузним колима иде у штаб Немачке дивизије. Он је мене и капетана Јефтића јавио Немцима у жељи да нас као сараднике Ђујићеве Немци распореде код његових легализованих четника. На основи ове пријаве Немци су трагали за нама, ухватили нас и тражили од нас обавезу за лојалну сарадњу. Једва смо успели да утекнемо из Немачких канџа користећи лажне легитимације и немачке дозволе других четника.
Ево ово су у кратким цртама врло бледо изнети разлози због којих сам напустио Лику и војводу Ђујића.
Душа ме боли и гуши ме вапај за правдом кад данас видим да се официри који су самном дошли, а који су у сваком погледу одлични, узимају на одговор и оптужују по доставама војводе Ђујића, а који се са истима не може мерити ни као старешина ни као Србин и четник.
Као људи и обични смртници ако смо учинили какву грешку или кривицу за њу треба лично ја да одговарам, а никако ови људи, који су у свему поступали по мојим наређењима и упутствима.
Имао сам намеру да лично одем у Врховну команду и изнесем све недаће на које наилазимо и са којима се боримо, а после да се вратим са свима официрима на своју територију, чим ми се створи могућност за повратак. Сматрам да нисмо погрешили и да се нисмо огрешили о постојећим Законима, ако нисмо пришли Немцима или усташама и тражили од њих заштиту и под њиховом заштитом чекали боље дане.
Достављам предње и молим да се овај мој извештај достави Господину Министру.
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ!
Артиљеријски мајор Василије И. Маровић
[Грб] КОМАНДА ЗАПАДНЕ БОСНЕ К. Стр. пов. бр. 141 ПОЛОЖАЈ
Прикључити акту Стр. Пов. бр. 141/44
Командант, мајор, Славољуб Врањешевић