Избирачица/13
| ◄ ТРЕЋА ПОЈАВА | ЧЕТВРТА ПОЈАВА | ПЕТА ПОЈАВА ► |
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
МИЛИЦА, САВЕТА, затим ТОШИЦА
МИЛИЦА (с врата): Добро јутро, драга Савета! Јеси ли ми се надала? Је ли да ниси! Но кад ти кажем зашто сам дошла, одмах ћеш увидити да сам... Али шта је теби, ти си тако снуждена?
САВЕТА: Снуждена? Зар ја изгледам снуждена?
МИЛИЦА: Дакако! О, ја то одмах познам, а могу си и представити и због чега. Зацело због Малчике. Није ли тако?
САВЕТА: Није; већ канда ме нешто глава боли!
МИЛИЦА: Хм! Боли те глава, баш као мене јуче! Већ ми се разумемо, ми девојке! Нас, кад год нам штогод није по вољи, одмах глава заболи!
САВЕТА: Али, Милице...
МИЛИЦА: Ћути, ћути! Бадава ћеш се изговарати! Ја судим по себи, а то је најбољи начин да и другога пресудим. Видиш, и мене је јуче болела глава, то јест, чинила сам се да ме боли, премда ти, боже, знаш да сам била здрава здравцата, изузимајући малога несташка који је јако оболео!
САВЕТА: Несташка?
МИЛИЦА: Да, овога овде! (Показује на срце.) Зашто да кријем од тебе? Ниси ли ти моја најбоља другарица? И онда у данашње време, драга моја, не треба тако што ни крити, јер ти мушки тако су ти залупани да и не примете кад се когод интересира за њих.
САВЕТА: Ја те не разумем.
МИЛИЦА: Добро ти мене разумеш! Ах, само да ме и он тако разуме!
САВЕТА: Он? Ко то?
МИЛИЦА: Боже мој, како си данас несносна! Ко други, него Штанцика! Да, драга Савета, ја га волим, искрено га волим; него он као да се слабо осврће на мене.
САВЕТА (за себе): Сирота девојка!
МИЛИЦА: И јуче није ни гледао на мене; цело се вече разговарао са Малчиком. То ме је јако снуждило!
САВЕТА (за себе): А тек да зна да Малчику проси!
МИЛИЦА: Али данас, данас сам се разведрила. Имам ли ја право да се срдим на њега, кад он и не зна да га ја волим? Или је зар то начин да дозна моју љубав, да ћутим и уздишем? Не, одсада ћу друкчије!... Бићу весела. Шалићу се, титраћу се с њиме. То мушки воле, па сам сигурна да ће ме заволети!
САВЕТА: Па онда?
МИЛИЦА: Онда ће ми то једног дана и казати. Ја ћу му на то пасти око врата, он ће ме после запросити, моји ће ме родитељи дати и ја ћу бити његова жена! Ох, боже, како ћу ја бити добра женица!
САВЕТА (за себе): Не смем даље ћутати, горе је по њу! (Наглас.) Драга Милице, твоје поверење заслужује и моје поверење. Имам и ја нешто да ти откријем, нешто жалоснога!
МИЛИЦА: Немој ме плашити!
САВЕТА: И ја љубим, љубим човека који неће, који не сме никада, никада за то дознати!
МИЛИЦА (уплашено): Да није Штанцику? А, то не иде, ја сам прва била!
САВЕТА: Не бој се, Милице! Предмет моје искрене љубави није Штанцика, већ...
МИЛИЦА: Но?
САВЕТА (снуждено): Већ Бранко.
МИЛИЦА: Па то је красно! Ти волиш Бранка, ја волим Штанцику, па ће тако да буде двоје сватова!
САВЕТА. Неће бити ниједних!
МИЛИЦА: Ниједних? А зашто то? Зар ми нисмо вредне њихове љубави?
САВЕТА: То не знам; али знам да и Штанцика и господин Бранко данашњим даном просе!
МИЛИЦА: Просе?
САВЕТА: Просе, и то Малчику!
ТОШИЦА (за себе): Еј, наопако!
МИЛИЦА: Дакле, доцкан!
САВЕТА: Коме ће Малчика пружити своју руку, то не знам; али то ти се заклињем да јој због Бранка нећу на путу стојати, ма ме стало мога живота!
МИЛИЦА: Ето ти! Моји санци! Нестало их ко ланскога снега! Боже мој, али сам ја несретна девојка! А ја још дошла да вас позовем на игранку што ће код нас сутра бити. Већ смо звали и господина Штанцику и господина Бранка и све познанике. Мислила сам сутра или никада!... Лепа забава. (Плачно) Како ће се Малчика ширити са два младожење, а ја, а ми ниједнога!... Не, ја бих свиснула од жалости!
САВЕТА: Немој се жалостити! Наћи ће се и за нас когод! Хајде, хајде да позовеш Малчику на веселу, врло веселу игранку! (Оду.)