Иза ифтара
| Иза ифтара Писац: Светозар Ћоровић |
- Иза ифтара
Засјеле комшије, окупиле се у Махмут-беговој авлији, на трави. Прекрштених нога, држећи дугачке чибуке, са напуњеним лулама преко крила, засјели и мргодни Хаџи-Ибрахим, и мали, крмељиви Осман-ага, и Мула Јусуф из Доње махале и Омер Халил-агин, па нити гледају један у другога, нити шго говоре. Сви некако суморни, сви љутити, намргођени. Намргођен је чак и сам домаћин Махмут-бег, који је засјео у врху, па само што подмукло кашљуца и чупка траву испод себе. А није ни чудо што су љутити. Посте људи већ петнаести дан рамазана, непрекидно посте, и то им се одуљило. И није шала: од прије зоре, откако пукне први топ, ни окусити штогод, ни попити гутљај воде, ни попушити цигар духана. Кад би могао човјек некако преспавати читав дан и не будити се никако, још би се и могло препостити и претрпило би се. Али ко ће спавати толико, ко ће толико лежати? Сваки се дигне из душека још прије подне, па устане, умије се, обуче и — онда хода узнемирен. Да смије барем један цигар запалити, — а цигар јутарњи најслађи је, — и умирио би се, стишао како. Али не смије ни то. Вјера забрањује. Зато и не може да се смири, на једном мјесту, да ту остане, него непрестано иде, хода, шета, завирује свуда по кући и као да тражи с ким би се инатио. И што ближе вечери, све је жешћи. Непрестано завирује у сахат и завирујући непрестано гунђа. Да прекрати вријеме, узме какав комад дрвета, па га дјеља, или узме бројанице, па звекеће њима. Кад му и то додије, одбаци све и опет хода, а ходајући опет непрестано завирује у сахат, и опет гунђа.
Зато је и Махмут-бег љутит, зато му љутите и комшије. Макар што их је позвао себи на ифтар, на вечеру, ипак још ни са једним проговорио није, нити се поздравио честито. Само је чупкао траву и само миловао чибук и загледао лулу.
Док пуче топ.
— Охо! — само што узвикну Хаџи-Ибрахим и развуче вилице на смијех. — Ено га!
И сви, као по команди, потегнуше чибуке и припалише их. Пустише два-три дима, стиснутих очију и кроз нос, па онда одахнуше мало. А када поново отворише очи и прогледаше, лијепо се кроз дим могло видјети како се у свакога почело ведритн лице, сваки постао некако веселији. Осмјехнуше се један на другога и поздравише се једним лијеним климом главе.
Хусо, субаша Махмут-бегов, донесе кахву и наточи им у филџане.
— Аах! — отегну Махмут-бег задовољно, па прихвати филџан и сркну најпрви. — Аах!
— Ааах! — одазва му се и Осман-ага из прикрајка, па и он присркну.
— Слатко?
— Ја...
Пошто са оближње, витке мунаре, мујезин укујисањем огласи акшам и пошто се упалише кандиљи на шерефи, дигоше се све комшије да узму авдес. Хусо донесе велике ибрике и поче лагано полијевати, док сви не опраше и ноге и руке и не очистише се; затим, на трави, под ведрим небом, заједнички отклањаше дову. Махмут^бег, домаћин, први, остали за њим. И док су они клањали, дотле су из куће изнијели вечеру и уредили софру. И све најљепша јела: и червиш, и јапрак, и пита зељаница, и алва. Уз рамазан се, обично, и бирају најљепша јела, јер кад се читав дан гладује, треба барем у вече лијепо вечерати.
Сједнувши за софру, а не тражећи ни ножева, ни кашика, ни виљушака, прстима су грабили јела из тешких големих калајисаних сахана, и, трпајући велике залогаје у уста, готово их несажвакане гутали.
— Охо! — опет узвикну Хаџи-Ибрахим, који се први — задовољивши се са неколико залогаја, — измакну иза софре, ударајући се по трбуху. — Охо!...
— Што је? Што се измичеш? — запита Осман-ага, који се давио залогајима.
— Зар си сит?
— Сит, шућур Алаху!
— Једи силом, кад је липо!
— Не могу.
Хаџи-Ибрахим поново прихвати за чибук и поче одбијати димове, док су се они још једнако грабили о јела и празнили сахане. Хладан вјетар подухну и поче им се играти са брадама. Негдје у башти пропјева бумбул.
— Аман! — отегну Мула Јусуф тарући очи марамом и, онако сит, прућивши се колики је дуг по трави. — Аман, липо ти ли вечерасмо!... Још да је пусте женске чељади... Их!...
— Их! — гицну се и Осман-ага и почеша се иза уха. — Не говори, болан, о женскадији.
— А што не би говорио! — као љутну се Мула Јусуф, преврћући се с бедре на бедру. — Што их не би спомињ’о!
— Ах... остави!... Године пусте!... Године! — уздахну Осман-ага гребући по саханима... Старос’...
Махмут-бег збаци своје нове, меке постуле с нога, па сједе и рукама се одуприје о кољена.
— О каквим ти годинама збориш? — запига зачуђено. — Што ли ми старос’ помињеш?... Зар то ваља? Пхи!...
— Године пусте! Године! — уздахну Осман-ага поново, па се и он измакну иза софре. — Старос’...
— Бре, ти си ђутурум и гариб један! — дочека Махмут-бег, па превуче махрамом преко кратких, подстрижених бркова и очисти их. — Ђутурум јакако... Погледај овог сокола, бре, — и удари се руком у прси, — па да знаш, да и сад смије ударит’ на табор женскадије... Ја...
— Ех! — као не вјерујући избаци Мула Јусуф, ваљушкајући се — Зар?
Махмут-бег затури турбан унатраг, превуче широком шаком преко чела и превали очима.
— Не знате ви мене добро, ако ми не вирујете! — викну. — Не знате ви... Јок!... А Стамбол читав ме знаде, море, читав Стамбол, кад сам оно прије петнес’ година био у њему и делиј’о к’о један по један... И сад се тамо о мени приче причају, и сад уздишу за мном цуре стамболске, вирећи кроз мушебаке и очекујући момке.
— Годину си дана онда ост’о у Стамболу — рече Хаџи-Ибрахим намигнувши му. — Пуну годину.
— Нисам годину него три — откреса Махмут-бег брзо и опет превали очима. — Три године дана цару уз колино, што се каже... Оставио овди и кућу, и дицу, и отиш'о тамо, да се цару у невољи нађем, ако њему до невоље дође.
— Хм — прогунђа Хаџи-Ибрахим мукло и отпухну кроз нос. — Хм.
— Три године дана бити у туђем мисту, — настави Махмут-бег живље и сав се зажари у лицу — није то мало, соколе!... Ја ходам по Стамболу, ходам од јутра до мрака и молим Бога да ко удари на нас и да се покрвим с њим. Ама престрашили се цареви и краљеви од нашег ршума, па нико ни да помисли на бој... И тако сам ти беспослен мор’о ходати и потуцати се. А беспослену и живот додије.
Осман-ага се кришом приближи софри и, још једанпут, заложи се алвом.
— Па шта си радио тада! — запита жваћући. — Шта?
— Ехехе... Шта сам радио? — засмија се Махмут-бег и удари се по кољену. — Шта?... Ударио у ашиковање!... Мерак ме повук’о на стамболске цуре, па, макар што ми је овди остала једна жена, дошло ми да и тамо узмем четири...
— Аферим! — кликну Мула Јусуф и пљесну длановима.
Махмут-бег отпочину мало и погледа по свима, као да би да им са лица прочита: чуде ли се и интересује ли их причање његово. Затим се опет поглади по брковима и журно настави:
— Мерак ме повук’о, кажем вам, те одма’ ударио у ашиковање. А ви, бива, знате какав сам ја ашик и како умим цурама да завртим мозгом; све да се у ковитлац окрећу од севдах-дерта и да пуцају хаљиме на њима од ватре у прсима... И није да се фалим, — јер ми ништа мрже него кад се неко фали и кад лаже, — ама за десет дана педесет цура изгубише памет због мене. Свака хоће да пође за ме, свака каже: "Јали сам твоја, јали ничија!”... Кад заспим увече, оне ми шаљу бумбуле да ми пивају; кад се пробудим, воду ми у ђулсију претворе само да ми мирише при умивању... Прођем ли кроз сокаке њихове, бацају ми и простиру цвиће да газим по њему; а примакнем ли се, онда к’о да их грозница уфати: почну дрхтати, стрепити, а дукати на њима звекећу и звоне к’о звонцад каква и звоне ми све док не прођем, све док не минем мимо њих.
— Ах — уздахну Мула Јусуф, комешајући раменима. — Ах, цуре, цуре!...
— Љубио сам се и грлио с њима, к’о што се нико жив наљубио ни нагрлио није — опет ће Махмут-бег заносно, живо, не застајући. — Спав’о сам на њиховим њедрима, покрив’о им се косом гаравом, опиј’о се ватром њиховом, из уста и из очију... Ах!.... Грије сунце стамболско, мирише бехар и осипа се са грана, прелива се трава свилена и таласа се, а ми сидимо загрљени, и љубећи се пушимо наргиле и испијамо кахву слаткушу... Мрка кахва а њихово грло било, биље од бехара, па кад пију из филџана провиди се како им тече низ грло..
. Ех!...
Бег одмахну руком и застаде мало. Послуша кака бумбул пјева у башти, па се опет окрену друговима.
— Двиста сам их се тако наљубио и намилов’о — рече — док сам се, једва једном, намирио на једну, која ће ми бит’ жена... Чудно смо се ми загледали, ефендум, и није ме стид ако вам рекнем да ми је највише омилила онда, кад ми је опалила шамар. Видио је ја како стоји на вратима, па се затрч’о и изненада је пољубио, а она се брже-боље окренула и — пљус, — частила ме џехенем-врућим шамаром... Да ме мушко ударило, валахи и билахи, откинуо би’ му главу да би' се откотрљала на крај Стамбола... Ама женско!... — "И баш ми ти привеза шамар?” питам је а без престанка се пипам по образу... „И баш ти га привезах!”... „И баш ти није жао”... „И баш ми није жао”... „Аферим, кад си тако срца јуначкога!” подвикнух ја весело и хоћах је и опет пољубити, ама како она поново измахну шаком, одступих мало и као све пребацих на шалу... Потом се заговорисмо и... и загледа се она у ме мимо све друге и готово поче поскакивати и подврискивати од велика севдаха... Четири дана узастопце састајали смо се на њезиним вратима... Пети дан ево ти ње мени. Уљезе ми у собу, уљезе поносито и делиски, збаци фереџу са себе, а голем нож извали из димија и спусти га поред пенџера... „Бре ти ашикујеш са читавим Стамболом” цикну, а ножем измахну и три демира на пенџеру пресиче. „Чула сам ја да си толике дивојке обљубио, па си, бива, хтио и мене приварити”... „Обљубио јашта” велим јој ја и смијем се грохотом. „Који јунак не би цуре обљубио?... „А је ли то поштено, бре?” — запита она опоро и гурну ме ногом. — „Је ли љуцки?”... „А што не би било поштено џанум? Рашта?”... „Бре, копилане ниједан, јали ћеш погинути, јали мене нећеш приварити!” врисну она као помамљена и поче опет измахивати ножем. „Сагни главу, па да те посичем, јали ме винчаји!”... „Ама остави шалу, дивојко”, велим ја и к’о чудим се. „Како ћеш ти то мени? Ти?”... „Узимљи ме, јали ће нож судити!”... Па удари ножем и пресиче ми два нова јастука. И, — у ономе чуду, у страху ономе, — ја се некако покорих и узех је... Винчасмо се.
— Охо! Тако ваља! — узвикну Мула Јусуф задовољно и пукну прстима. — Така ми се хоће!...
Махмут-бег заврти главом и уздахну.
— Ама је била жена и по!... Делидрзманка једна! — рече. — Онаке ватре и онаког миловања нити има више на свиту, нити може бити... Нисам дуго проживио с њоме, ама оно што сам проживио доста ми, да памтим читава вика!... Аман!.. . Кад би' се растај’о од ње, толико сам био пун ватре и огња жестокога, да сам одма’ трч’о у воду, па вода почни цврчати око мог тила к’о да сам угљен у њу бацио... Их!... Болан, и сад ми се чини да ме још она грије и жиле ове још ми се ни сад охладиле нису... Аман!...
— Не спомињи је и не жали — откреса Хаџи-Ибрахим сурово. — Какав ми је то пос’о? — жену, па жалити!...
— Жалим је, жалим и сад — отповрну Махмут-бег тихо, обарајући главу. — Не могу не жалити... И жалим је још више што... што сам и њој био невиран... Крв ми така, па је изневирио.
Мула Јусуф поче се чешкати и поново комешати раменима.
— А како? — запита нестрпљиво врпољећи се. — Како?...
— Дуга је то прича — рече Махмут-бег и одмахну руком. — Дуга је... ама ... кад сте баш толико навалили, испричаћу вам... Никад ми није драго пуно причати, ама, за љубав јаранима, триба и то...
— Ако нећеш, а ти прекини — одсијече Хаџи-Ибрахим, одбацујући чибук ... Немој ти нама за љубав.
Махмут-бег се причини као да га није чуо.
— Био је тако литњи дан, — рече — а ја се враћ’о дома из једног села крај Стамбола, ди су ми били женини кметови. Упекла Божија звизда с неба, па пржи све на земљи; липо чујем како ми се кроз хаљине пеку леђа, а по голом врату к’о да ме неко жеравицом гађа... Коњ ми опустио главу, па једва вуче ногу за ногом, по прашини, која се полахко диже и обасипа нас са свакоје стране, а мухе опет облетиле јатомице, па се човик не би мог’о одбранити ни кад би реп наврх главе им’о... И, зар од таке врућине, загријала ми се крв пуста и чудне некакве мисли почеле ми се мотати кроз главу... "Ех”, мислим, „како ли ће липо бити, кад стигнем дома, па одмах у хамам, па се окупам у хладној води, па легнем близу чесме и пустим да ме вода бије по табанима, па зовнем моју Хајнију и почнем се шалити с њом!”... Споменувши Хајнију, загријах се још више... Јади га знали оклен је то, ама на великој врућини не спомињи женског имена, ако ниси рад да побисниш и да запинушиш од зора големога. Није то да вам лажем, — јер мени нема ништа мучније, него кад се ко фали и кад лаже, — ама умало и сам што не изгубих памет тада!... Запалило се нешто у мени, голема јангија некаква, па пече кроз прси и удара у главу, — мозак да истопи. Три пута ударао сам коња бакрачлијом и пребио пола бакрачлије, три пута скак’о сам с њега и хтео да трчим, к’о хрт да трчим, само да се што прије дочепам куће и да што прије дофатим Хајнију!... Ух!... И слике чудне почеле да лете тада исприд мене, да ми се мотају исприд очију... Најприје к’о некакве чудне пјеге, па ситне, па мале, па мрке; потље се из пјега извију читави колутови крупни, големи к’о обручи. И кроз те колутове чини ми се липо да видим некакве женске прилике, — онаке к’о кад из хамама излазе, — па су пуне, па обле, па једре, — и преплићу се исприд мене, увијају се к’о змије...
— Да је и мени виђет’ таку слику — упаде Мула Јусуф уздишући. — Макар, вала, и половину.
— Остави! — викну Махмут-бег и мрко га погледа. — Додијало би ти. Не знаш ти какве су то муке гледат’ их пред собом, а да им се не можеш примакнути, уфатити их не можеш. А у прсима те пали, пали, па не можеш више да се савлађујеш, не можеш сам себе да зауздаш... Ђавола да сам тада сусрео у женској прилици, полетио бих му, па макар одма’ главу изгубио.
— Ђаво те тад и мамио! — кресну Хаџи-Ибрахим немирно чистећи лулу. — Само ко с ђаволом посла има, могу му се таки сусрети привиђати.
— Поч’о сам гонити коња к’о помаман, — настави Махмут-бег брже и попридиже се мало. — Удар’о сам га и рукама и ногама, и кроз стамболску чаршију пролетио сам к’о звизда каква... Кад стигох прид своју капију, оставим коња прид вратима и гурнувши канат викнух из свега грла: „Хајнија!”. .. Нико се не одазва. Протрчим кроз авлију, погледам свуда... Ни у авлији је нема... Тад брже-боље полетим у собу, ди ми је хамамџик, и отворим врата... „Ух!” врисну неко из гласа и сакри се у воду... „Хајнија!” дрекнем ја и потрчим тамо. „Хајнија!” И... Чудо!... У хамаму, мисто Хајније, купа се наша робиња Хатиџа, мала, липа, ђаволаста Хатиџа, цурица једна, млада к’о кап росе. Кад стадох прида њу, врисну она опет, скрштеним рукама поклопи очи и приби се дршћући у крај хамама, а мале, једре, обле дојке вире јој изнад воде к’о два ђула, а разасути бичеви косе пли-вају око младог, пуног тила к’о гује шарене... „Ди је Хајнија?” питам ја, а нешто ме стисло у грлу па дави, и дршћем к’о прут. „Ди је”?... „У махали”... „У махали?... Нека... Сведно!”... И полетих њојзи и к’о сламку дигох је из воде...
— Их! — готово врисну Мула Јусуф мигољећи се.
— Их!
А Хусо, субаша, лагано приступи и поче дизати испражњене сахане.
— А јесте ли чули — запита промукло — да нам је умро комшија... Најближи комшија... Сад умро...
— Ахмет-ага, зар?
— Ја...
— Па нека је — рече Хаџи-Ибрахим мирно једнако чистећи лулу. — Сви ћемо умрити.
А Мула Јусуф одгурну Хусу и искези се према њему.
— Не прекидај приче, џенабету један! — викну.
— Не говори о смрти и бесполицама, кад се о озбиљном разговара!... Махмут-беже, шта је даље било?...
Напомена[уреди]
- Цртица је први пут објављена у Босанској вили (27/1912, 13/14, 190-193) и у Србобрану (4/1912, 154, 4-6), а затим у збирции Комшије (Сарајево, 1912).
Догађаје које Махмут-бег прича у овој приповетци Ћоровић је раније изнео у приповетци Ахмет-ага (Звезда, 4/1900, 2/`1, 23-29) везујући их за јунака под именом Ахмет-ага.
Извори[уреди]
- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 357-366 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|