Идила
Притајени вјетрић у присјенку спава,
Мирисом га зове љубичица плава.
Ал' несташко ћути, за листак се крије, -
Љубичица тужи и сузице лије.
Туд пролази момче, па о драгој снива,
Па узабра цв'јетак што сузице лива.
Уздахнуо вјетрић и од бола луди,
Па млађаном момку трже цв'јет са груди.
Цв'јет уздише, вене, ал' му није жао,
Драгану је своме на криоце пао:
"Нек' и жиће мине, судбу нећу клети,
Драгоме на крилу слатко је умрети!"...