„Игра коло на ливади
На зеленој трави,
И у колу девојчица
Бела и румена.
Отуд иде младо момче 5
На коња зелена.
— „Помоз’ Богом, девојчице,
Бела и румена“.
— „Нит’ ме знаје, нит’ познаје,
Именом ме зове. 10
Ја се кријем иза мајке,
Не смем да с озовнем.
Па ми даје шећер шербет
У златној маштрафи.[1]”
„Ил’ га пила, ил’ не пила, 15
Мораш моја бити.“
— „Нит’ ћy јести, нит’ ћу пити,
Нит’ ћу твоја бити“.
Коста П. Манојловић, Свадбени обичаји у Пећи, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига осма, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1933., стр. 47.
