Шетала се ј' Агун-Пашиница,
Спод чрдака дебелога хлада,
Врукух носи киту ракаману,
Она јој је тихо говорила:
Сахни, вехни кито ракамана, 5
Вавик цватеш а симена нимаш,
Ко ни вирна љуба Иванова;
Вавик љуби а порода нима.
Мисли млада Агун-Пашиница,
Да ње младе ниједан нечује. 10
Њу је чула Иванова мајка.
Шла је казат Ивану својему:
Ај мој Иве, мој сине једини,
Шеће млада Агун-Пашиница
Спод чрдака дебелога хлада, 15
Врукух носи киту ракаману.
Она јој је тихо говорила:
Сахни, вехни кито ракамана,
Вавик цватеш а симена нимаш,
Ко ни вирна љуба Иванова, 20
Вавик љуби а порода нима.
Иве седла врана коња свога,
Иве седла мајка разседљује,
Иве трчи вирној љуби својој.
И он приде до љубовце своје; 25
Он извади ноже од појаса,
И удара љубу ва срдачце,
Каке ју је лахко ударио
На мечи јој чедо извадио,
Однесе га својој милој мајки: 30
Ај старице стара моја мајко
Ето ј' теби зелене јабуке,
Кој се ниси узорити дала.
То је чедо мужка глава била.
Да јој није ва свој војски пара. 35
Хрватске народне пјесме, сакупљене страном по приморју а страном по граници, сабрао Стјепан Мажуранић, учитељ, свезак I, у Сењу, тиском и накладом Х. Лустера, 1876., стр. 146-147.