Зона Замфирова/9
Глава девета
Она је пуна бурних сцена и крупних речи. У њој је испричана једна пропала мисија тетка-Докина, или боље рећи, „Пошљи лудо на војску, па седи те плачи.”
Бата-Таско је одржао реч. Распитивао је и прокљувио све, сад је дошао да јави то Јевди, Маниној мајци. Све што је сазнао он јој је савесно и тачно реферисао. Јевда се просто изненадила. То не би никад ни слутила, а ни у сну јој не би дошло тако што! Оно чега се она бојала, од чега је стрепила, — то није било, али је испало изненада ово, а ово је за њу било нешто скоро још горе! Знала је она поноситост те старе чорбаџијске куће, представљала већ унапред себи како ће се то тамо чути, како пропратити н с каквим подсмехом све то узети. И одмах одлучно рече да то никако није прилика и да од тога неће бити баш ништа! Дуго су се још живо разговарали, кад уједаред упаде тетка Дока међу њих баш кад су јој се најмање надали и најмање желели. Кад је она ушла, нису одмах пресекли разговор, него су га полако приводили крају избегавајући све оне речи по којима се могло познати о чему говоре; али све им то није помогло: тетка Дока је, као и свака радознала женска, могла инстинктивно, а и из дугог искуства, сазнати о чему је реч била...
— Ласно, мори, за тој! — умеша се тетка Дока, и на велико запрепашћење њихово додаде: — Чорбаџијске куће много су, и наш Мане — један си је помеђу момци и трговци и чаршилије!...
— Ама неје то!... — љутну се Јевда. — Мори, и не знаваш зашто си зборимо...
— Мори, сал дор не видим, — знајем си све убаво. Од мен’ ли ће скутате ништо?!...
— Их, какво је брљиво! — вели јој Јевда. — Мори, ништо ти не знајеш!...
— Како да си не знајем?! Бата-Таско зашто, искочи до теб’ те?...
— Ама не знајеш ти ништо! — брани се бата-Таске. — Вика ме снајка, ете, заради нику тапију и ливаду...
— Заради некосечу ливаду, — знам де! Сол ручам, мајке... — уверава их тетка Доке, а они се обоје љуте. — Бре, бре, бре! — наставља Дока. ’Видосте ли, мори, нашога Манчу како си знаје убаво што ваља?!... Е, што је човек кујунџија, па се разбира у злато!... Знаје што је злато, и како се, ете, злато топи!... Машалах, Манчо, — неси забадава син на Ђорђију!... Ђорђијина крв!... Ашкољс’н!...
— Ама неје ништо било! — одвраћа је Јевда. — За друго ништо зборисмо! Како да бидне!...
— Леле, Јевдо! Што ће да бидне убавиња кад се узну! Убав Манча, а убаво, ете, и Замфирче, оној Зоне — та што ће деца да ги бидну убава, све на татка и на мајку!... А ти баба ги, па ги држиш на крило!...
— Их, црна Доко! — викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!... Што си не ћутиш, несрећо, кад ти никој ништо не каза, ни те па питује?!...
— А што кој да ми казује кад си сама све знајем и све видим? Замилуваше се деца, та што... саг ги је време...
— Ама, Доке, памет си бери! Башка су Замфирови, башка на Ђорђијини!... Ми си зборимо за друго ништо, а она, погле гу, куд га искарује!...
— Мори, знајем си ја! Ласно за тој! Мен’ ми сал оставите... бригу не берите, а ја ћу сама убаво да дуздишем целу работу! Ја ћу да заобиколим малко, па ће да искочи убаво, како под инџилирски план!... — рече и оде као олуја.
— Што, што! — викну запрепашћено Јевда и хукну: — Тугооо! Што гу пуштисмо?! Оће да ни напраји нику муку и резил! А лудо је, лудо — па сто оке је, лудо! — Депо, — викну Јевда — брго по њума, викни гу да се врне, рекни гу на један реч. — Али, на несрећу, Дена није била ту. Јевда полете, али не могаде стићи Доку, која је јурила као ветар. Јевда се врати у кућу с тешком слутњом.
И наслутила је. Тетка Дока полете одмах право у Замфиров крај. На улици срете баш као поручену Васку измећарку, заустави је н стаде распитивати о овоме и ономе. Васка се изнајпре ишчуђавала, снебивала и отимала, али тетка Дока — онако како је бог дао — подвикну јој и развика се на њу тако да се ова уплаши горе него што се икада уплашила од оних који је плаћају — и признаде јој све, ама све од аз до ижице. А Дока је не само заплашила него и вешто питала: постављала јој је тако вешто обична и унакрсна питања да је ова све казала и не знајући шта је све изблејала. И тако је Дока дознала и одмах схватила и јасно јој било да ствар по Ману стоји врло повољно, и да је право чудо што се већ и свршило није. И љута на невештину и јавашлук Манин, крене се одмах из тих стопа Мани у дућан.
— А, такој ли је? — викну му тетка Дока још с врата улазећи у дућан.
— Што је? — пита је Мане.
— Што сам ти ја теб’ ти, а бре, магаре?!...
— Де, море! — чуди се Мане.
— Ешеку ниједан! А што ми не збориш?!...
— Што да ти зборим? — пита је Мане.
— Оно да ми збориш што си је за зборење!
— Е, што си је за зборење?
— Ја што сам ти? Тетка ли сам ти, што ли сам?! Што си ћутиш како нèмâк? Род смо си... Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!...
— Ама што да си зборим? Што да казујем? — викну љуТито Мане. — За кога да ти казујем?...
— Ете, за чорбаџијске да казујеш... Што бре! Ја траву пасем, сол не ручам, — та несам чула за твоје работе!...
— Е што си чула? — вели мало спуштеним гласом Мане.
— Да си фрљија и стануја мерак на оно Зонче Замфирско, ете, тој сам чула!...
— Ба! — пориче Мане.
— Ти да си ћутиш! Све разбра’! Све си знајем. Све ми веће каза Васке, измећарка њојна. Ич да се риташ како пуле, ни па да ме л’жеш... Све, све ми рече Васке...
— Е, што је знала да ти рекне кад си и она сама ништо не знаје?!
— Ихаа! — засмеја се тетка Дока. — За тој па да ми је! Знајеш ли, мори, несрећо, да ми каза, — како из књигу да си четеше, све ми каза: и што си Зоне ваздан-дан збори и које си песне поје, н што си шњева и како гу резиле оне кучке, тетке и стрине, а највеће она грчка несрећа, Таска, тетка њојна, и како гу фатија кара-севдах... Све ми каза како поп из књигу да си чèти...
А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да чује што више. Тако му било мило да је одбио две муштерије које су дошле да пазаре, само да се не би прекидао разговор. И кад се уверио да тетка Дока све зна, он јој се исповеди и призна јој искрено да му је Зона посред срца.
— Аха! — кликну тетка Дока. — Такој те искам! И татко ти такав беше!
— Теке... тетко, молим те... — вели јој Мане и диже прст — зборење за тој ич да нема!... да се не чује ништо...
— Ех, што да се не чује? Лошо ли је, па да се кута у кучине?! Зашто да се крије?
— Аман, Доке!... Реч да не искочи за девојку.
— Та што... За малко време...
— Како за малко?
— Па до „голем нишан“, а после кој да збори... и што има да збори? — вели Дока.
— Бре, како то збориш? — викну ужаснути Мане. — Какав „голем нишан“?...
— Што, зар ћеш сал да гу гледаш? Да лижеш мед кроз шише?... Тој ли?
— Ама јок! За прошење ич не беше разговор. Како да гу просим?! Који су они, а који па ми! Чорбаџијска кућа — а наша кућа!... Памет си бери, Доке!...
— Иха! Ласно за тој! Ја ћу ти изработим; ти сал седи си, па жмиј!...
— Хехе! — смеје се Мане — што рече: „Жмиј, да те л’жем!“...
— Ти си имаш твој занајат, а ја си па мој... Седи си у дућан и гледај си твој пазар, а овој су наше женске работе... Ти да видиш што ће ти напрајим!...
— Доке, — викну уплашено Мане на њу — змија ће те уапи ако напрајиш как’в ешеклак!...
— Де, мори, — умирује га Дока — ти ме знајеш убаво! Не ли смо родљаци? Несам говедо, селска несам, та да си не знајем што је чаршијски ред. Ласно за тој! Ја ћу си све полако... па фино... с политику! — рече и оде.
— Доке! — викну Мане и полете за њом, али она беше већ далеко...
Дока пође, али се успут сети да је данас субота; остави то што је намислила за сутра, за недељу, а тога је дана гледала само да се никако не састане ни с Маном ни с Јевдом. Зато се крила по комшилуку.
Недеља је. Код хаџи Замфира после подне тишина као и у свим кућама где се целе недеље радило а недељни дан жељно очекивао. Стари Замфир легао да се одмори мало после ручка, као што је то одвајкада научио. А чим је он прилегао, целом кућом је одмах овладао неки дремеж и царствовала нека свечана недељна тишина, јер кад хаџија спава, не смеју ни врапци испод крова џивџакати. — У другој соби, одмах до собе Замфирове, поређале се на миндерлуцима: домаћица Ташана, Таска и тетке Калиопа и Уранија. Подупрле зид леђима, подавиле ноге и метнуле руке на трбух, па дремају, јер су научиле да се тако најприличније проводи празник. Зона у соби до њихове. А оне седе и шапућу — чуде се што им нема никога. Није дошла ни Аглајица да им исприча и рапортира све што се десило за последњу недељу дана, а није ту ни Зујица да им размеће карте, ни богата баба Хрисанта, да их гњави причајући им надугачко и нашироко о својој парници, о суду и адвокату. И баш кад су се оне тако чудиле што им нема никога, чуше споља неки глас.
— Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља.
— Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас.
— Та што ако спије! Код њег’ и не искам, веће код хаџику...
И док се ове домишљаху ко ли ће то бити, отворише се врата и тетка Дока упаде у собу. да је други ко кроз сам сулундар упао међу њих, не би му се тако зачудиле као ово сада њој.
— Здраво ли сте, живо ли сте? — запита их затварајући леђима (и већ осталим) врата за собом. (Да би се, дабогда, тако и уста душманима запушила!...)
— Здраво, ти како си, Доке? — прихвати јој Ташана, па се тек погледа с Таском, Калиопом и Уранијом, јер им свима дође чудно већ само то што је банула у кућу, а још чудније што је на тај начин затворила врата, јер је то у обичају само при прошевини. — Седи си, Доке! — нуди је домаћица.
— Што прајите? — пита их дока седајући на миндерлук према њима.
— Седимо си! — одговарају оне кроза зубе.
— Жмијете како мачке испод накладено кубе...
— Еј, Доке, Доке, ти си остаде јоште пâ она!
— Што ће си чиним? К’смет! — вели Дока.
— Дамно те не беше при нас... — рече јој с неке висине Ташана.
— Ама, имам си, ете, нику муку, — а ни саг ви не би дошла!
— Е, што си имаш? — пита је Ташана. — Седи си на једно кафе.
— Несам си дошла за кафу, веће...
— Васке, мори! — прекиде је домаћица. — Васкеее! — никну Таска.
Уђе Васка и домаћица јој рече да испече четири кафе. Васка одмах усу кафу у филџане са зарфовима и унесе и послужи их.
Дока се искашљује и спрема да отпочне, срче кафу, разгледа по соби, па најзад поче:
— дошла сам си, ете, на један еглен... Заради неку послу... Е што си стала туј при мен’ како шиљбок ники?! — обрецну се одједаред Дока на измећарку. — Искочи си, дете, умем си ја да пијем кафу и без теб’! — рече и извади табакеру, па стаде завијати цигару. Запали је, стаде пуштати димове. Замислила се, а очевидно мисли о томе како би да онако што поиздаље и што финије отпочне.
— Што не удавате, мори, Ташано, оној ваше чупе?...
— Које чупе?
— Ете, оно ваше Зоне?
— Па ће гу удавамо.
— Па што чекате веће?! Неје даскалица, та да си седи у те године.
— Што је па теб’ ти за њума? — одбија домаћица. — Остави тија речи!...
— Што гу не давате оному на којега је, ете, мерак?...
— Мерак! — прекиде је Ташана. — ’Ајде, како збориш ти па то?!... Мерак!... Зар дете ће да има мерак?!
— Кој си је дете?
— Па наше Зоне... Деца, мори, неје ти ни срам!...
— Каква деца?! ... деца вика... Мори, ни у турцко време па не имаше деца, — та саг у српско, у чкоље, па ће деца да има!... У сагашње време деца, — беше му! Зашто си уче чкољу, и јазију, — зар деца да си остану?!...
— Ама, де! — прекида је Калиопа. — Неће да зборимо за тој. Кад стигне у теј године, демек да је за давање и удавање, — ласно за тој... што казаше: злату ће се кујунџија нађе! — заврши поносито тетка Калиопа.
— Па, брљивке једне, што ви ја зборим?! Па ја ви за кујунџију, ете, и зборим...
— Како рече? Што збориш? — прекиде је домаћица. — За кога збориш?
— За Манчу нашога! Зашто гу не давате кад се деца, ете, бегендисују?
— Погле гу што си збори жена брљива! — вели Ташана Таски. — Кој ти рече за бегендисување?
— Зна си цела ма’ала и сав град, — та ја да не знајем! — одговара Дока. — Мори, знајем си све; све ми казаше, мори, како на кадију ми казаше све!...
— Кој ти каза? — пита је тетка Калиопа.
— Тој си је моје знање, кој ми је, демек, казаја, — ама ја си убаво знајем... Па за тој, ете, искочи’ саг до вас да не питујем: ели ви је девојче за давање?
— Неје ни дете за давање! — одговарају обе тетке, и тетка Калиопа и тетка Уранија.
— Мори, кој не пита бричи ли се владика. Ја си с домаћицу зборим! — вели им дока преко рамена, па наставља даље мирним тоном. — Та ако искате прилику за ваше Зоне, е, ја си имам једну прилику... па за тој и искочи’ саг до вас... Момак си је кротак, убав, еснаф-човек, ради сас први...
— Имамо си, имамо — прекидају је једногласно и сложно тетке Калиопа и Уранија. — Што ни треба ти па да нам га казујеш?...
— Та што... ако сте, демек, чорбаџике? А зашто има онај реч: девојачка су врата свакому отворена?!
— Доцна си се присетила, Доке... А за Зону имамо си веће прилику! — вели Уранија. — Кој си је нашеја прилике за стареје сестре њојне, тај ће и саг ласно да нађе и за њума.
— Од нашога Манчу има ли, деде, збори си, поубава прилика? У сав град има ли помомак од њег’?! Има си дућан, ем как’в дућан, узеја је саг под ћирију и онај до њег’ што је дућан, па направија оди два један голем... Има си занајат, златне руке: при владику искаче у пол дан, у пол ноћ, — тол’ко си има чес’ у варош... Има си, бре, и касу за паре и еспап, како један трговац, а не кута паре по авлију и по таван, како, ете, мачка што си кута... Стаде први кујунџија од Београд до Пећ и до Призрен!... Мори, па и да си нема паре, што је па заб то?! Кад се деца милују, — што ги требају паре?! Знајеш што се збори у онуја песну:
Ако паре немаме,
ока и пол севдах имаме.
Младиња су бре, лепотиња су, и он и она, — сто оке севдах ће имају!... Е, што искате више?!...
— Неје спроти трговачку и чорбаџијску кућу... — умеша се тетка Таска, која се досад доста резервисано држала и пустила оне друге две тетке да говоре, а она задржала за себе као неку завршну реч, па сада поче достојанственим тоном, а и не гледа на Доку, већ гледа кроз прозор у авлију. — Чиновник, ете, иска чиновничку, офицер офицерску прилику; еснаф сироти еснафа а трговац спроти трговца иска прилику, демек; — тој си је ред у овај свет! — заврши одсечно и одлучно тетка Таска, па се окрете још више од тетка Доке.
— Мори, разбирам си ја, Таске, твоје зборење! — вели јој Дока, а пребацила ногу преко ноге, па бећарски пушта густе димове. — Разбирам си, убаво разбирам. Теб’ ти кеф и мило и наводаџија си за онога зевзека чорбаџи-Јордановог, оног Манулаћа... за њег’ ти мило...
— Е, мило ми, де! Што ке ми чиниш?
— Кад ти мило за њег’, а ти се таг сама удадни за њег’: удовица си... А што па ти тол’ко смићеш?
— Е, ја сам си тетка на Зону! — вели Таска.
— Ја па тетка на Ману! — одговара Дока.
— Мен’ ми кеф за Манулаћа — вели Таска.
— Мен’ па за Ману! — вели јој Дока, па се окрете осталима. — Аман, жене, тако ви Велик-дан не зацрнеја, бива ли Зона за Манулаћа — прилика ли је?!
— За Мана не бива! — вели Таска.
— Е, зашто да не бива?
— Хехе! — осмехну се презриво Таска — „Гаки нема, — свирка сака!“
— Е, дајте гу, подајте гу за неприлику, за Манулаћа тога — плану Дока. — Ама послен да ви не бидне криво, кад, ете, стане да „праћа шефтелије“ по други...
— Што рече, несрећо никаква? — плану Таска и оне друге две. — Неје те ни срам: еснафска жена, па погле како си збори! Кој да праћа шефтелије, — зар чорбаџијска керка?! На кога да праћа?
— Па — поче заједљиво Дока — саг неће да праћа на бимбашије и миралаје, — зашто ги веће нема, — ама ће да праћа на рисјане, — а брука и тој...
— Зар чорбаџика?...
— Лелее, — осмехну се Дока — малко ли ги знајем?!... Е, што је била она Сика турена у песну? За кога се појеше у онуј песну, у онуј рисјанску срамоту нашу? За кога се појеше: за еснафску, ели за чорбаџијску Сику:
Зашто, Сике, зашто под чадар да идеш? —
Ако, дадо, ако, миралај ме зове,
миралај ме зове, на татли баклаву.
— О Господи! — крсте се тетка Уранија и тетка Калиопа од чуда што их снађе.
Што је била, која је била, ете, та Сика у песну турена? — Збори си, несрећо грчка! — развика се Дока, па заврши: — А ти, Ташано, подај си дете за онога Манулаћа, берем ће да имаш убаво унуче... шебека ћеш имаш, а унуче — јок! — рече и љутито залупи врата за собом н остави их запрепашћене. Само су се крстиле и викале: — О боже, о Господи! Лелее! Што си напраји џумбус и резил’к!
Толика ларма пробудила је, наравно, и старога хаџи Замфира. Морао се и он умешати и једва се разабрао, онако бунован, и сазнао у чему је ствар тек онда кад је испраћао Доку.
— Е, лошо ли сам зборила? — брани се Дока. — Што да неје прилика кад смо, ете, једна вера...
Стари Замфир је умирује, и све би се мирно свршило да Дока није дирнула у сталеж.
— Вика, чорбаџијска кућа, чорбаџијска керка! Е веће нема! И чорбаџијско неје до века...
— Е, доста де! — вели јој озбиљно чорбаџи-Замфир. — Дошла си, наводаџисала си, ништо неје било, — е, саг се врћеш... Сас зор не бива!...
— Е, зашто да неје Манча прилика?!... Зар што су чорбаџијски?
— Е де! Дебарско неје ово, та да се отимају девојке...
— Мори, и ваше се знаје! — плану Дока. — Деда како ти се викаше, како се презиваше? — Коритар, а његов па татко, како га зваше у чаршију? — Вртиваган... Та саг: „Ми смо чорбаџијски“!...
— Е, доста веће! — рече Замфир и диже обрве.
— А што па? Ако не узне из вашу кућу, — ће остане неженет? Мори, за тој ласно. „Имаш си грбину, самарице доста“; та и за Ману и женење његово ласно...
— Може, ама спроти себ’ прилику.
— Запамти, хаџијо: „Свет је овај као какав мердивен, — један се качи, а други па слази“, — та и с вас чорбаџије такој си је. Зар мало ли ги има од ваши што си беоше први трговци — а саг, звонари и клисари, па пале прангије кад слави Пантелејска црква... Мори, ти слизаш низ мердивен, а мој Манча се топрв качи...
— Бре - бре! „Видело се куче у чашире, па се фатило у оро“, — вели чорбаџи-Замфир, сав зелен од љутине.
— Та и твој Манча...
— Кој је „куче“, несрећо чорбаџијска?! — цикну Дока. — Знајеш ли, бре, ако дофатим саг ове нал’не (и показа му силне налуне пред вратима), све ћу ти га фрљим и обијем о главу... Ћу те бомбардирам по ту главу како Срби Митад-пашину табију на Виник! Несрећо вртиваганска и коритарска!...
— У кућу си ми, што да ти прајим? — вели уздржавајући се домаћин, а сав блед од љутине.
— Мори, и насред чаршију, и туј ћу се тепам и с теб’ и сас зета ти, онога шебека Манулаћа, за онај реч „куче у чашире“! — раздера се Дока и оде љутито, и остави запрепашћеног чорбаџи-Замфира, који се само крстио левом руком и говорио: „О, бог да чува!... О, Господи боже!“