Злочин у селу Липљу
Да вам причам, мила браћо, сада,
Село Липље што допаде јада,
Што је тужан народ доживио
Кад Павелић у Загреб је сио.
Усташама Анте заповиједа 5
Нека Србе побију од реда.
У децембру у то зимско доба
Свуд за народ ископаше гроба.
Тада поче прва офензива.
Ево што се са народом збива: 10
Чим кренуше од Карловца града,
Село Липље напали су тада;
Село Липље покрај Купе воде,
Двеста људи у гробницу оде.
Са свих страна село опколише, 15
Опколише, људе поваташе,
Наређења овакова даше:
Нека иду у Скакавац тужни;
Људи крећу, то је данак ружни;
Кроз лугове банда их отпрати. 20
’Оће л’ неко жив да се поврати?
Тешко ј’, друже, и слушати јаде
Што фашисти од народа раде;
Они приче разне измислише:
Од злочина спрдњу начинише, 25
Сваки циркус ту су почињали
И лажне им ријечи говорили
Да их воде у Загорје преко,
Ђе ће бити пресељење неко,
Да ће тамо свима добро бити, 30
Од државе свега ће добити.
Неки бандит смије се и каже:
Свега биће само неће главе!
Два дана их држали к’о робље
Док велико ископали гробље; 35
Цигани су те јаме копали,
Да ј’ и за њи’, можда нису знали;
Копа један и за себе гроба,
Тако бјеше у усташко доба.
Кад је јама била ископата, 40
Наређења усташама дата,
Довезоше тешке камионе,
Вежу људе и у смрт их гоне.
Јадни људи сад су добро знали
С обе ноге да су у гроб стали. 45
Камиони препуни им бише,
По народу ногама газише
К’о да слажу у камион вреће;
Тако товар до гробнице креће.
Што не могло ни овако стати, 50
То су стали са жицом везати
Па камион на жици их вуче,
А злотвор их са кундаком туче.
Клика Ђуру тако привезаше
И још који у кола не сташе. 55
Ал’ да видиш Вукмановић Ђуке,
Он на часак заборави муке;
Шкрину зуби, мршти се у лицу,
Па зубима прегризао жицу,
С камиона као срна скаче, 60
У три скока он у луг замаче.
Ту за њиме пуцати почеше,
Ал’ га ноге живога изнијеше.
Он касније погибе у боју,
Ал’ освети многу браћу своју; 65
Стече славу, весела му мати,
Повјест ће га наша помињати.
Али народ повезани други
Подлегао и страху и туги;
Све два и два у јаму су вукли, 70
Цјепаницом и маљем га тукли,
Чекићима лупали им главе;
А од вриска, јаука и страве
И саме су горе заплакале;
У гори се звијери зачудише, 75
Таквог чуда оне не видјеше:
Ту понеког жива закопали,
Па цигане на њих побацали,
Онда земље мало набацали.
Још два дана чули су се живи 80
И несташе ником ништа криви.
Али, браћо, ово не би доста:
Цијела земља клаоница поста,
Људским месом свуд се јаме пуне
Да Хитлеру испуне рачуне. 85
А из села ко је жив остао,
За својијем сузе прољевао.
У том дошло и прољетно доба,
Тужан народ не смије до гроба,
Нег се вуче у поноћно доба, 90
Иде крадом да обиђе гроба.
Не чују се бугарање гласи,
Већ плач тихи и тешки уздаси.
Свако мисли лакше ће да с’ скраси
Кад гроб милих сузама покваси, 95
Јер им крвник ни то није дао:
Ког видио све је убијао.
Смрзла земља поче да се крави
А из јаме потоци крвави;
Ти извори направише ријеку: 100
Крвав спомен фашистичком в’јеку.
Ал’ је народ јуначкога рода,
Из те крви засија слобода,
Па се Кордун поклати не даде
Него листом у борбу устаде! 105
Под Титова славнога барјака,
Нек закука фашистичка мајка!
Оживјеше горе и гудуре
И синуше пушке и кубуре,
Подиже се кука и мотика 110
И фашизам видје што је мука.
То је народ јуначкога рода
Кој’ не пита што кошта слобода;
Вјековима за њом је жудио,
Никоме се није покорио. 115
Сад Партија народ у бој креће,
Фашистима опростити неће;
Осветиће те крваве јаме —
Тај споменик фашистичке таме!
Ове пјесме сада више немам, 120
Другу пјесму писати се спремам.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
