Зимски репертоар
| Зимски репертоар Писац: Растко Петровић |
Скок је преклане кокоши у небо
Крв точи,
И револверски пуцањ,
То: грамофонска плоча,
У обртању, прстом својим изазвати арију,
То: гнездо ластије у виолини
Целе зиме остаће без звука и без птица
Та топла кућа селица.
У стању да пође за пуком,
Банда кроз поља кад засвира,
Замишљено да живи о црном
Луку, о хлебу и на сену:
О, на трулом плашћу иза манастира!
У стању да сања пучину црвену
СУНЦЕ, одсуство четири месеца:
Ево, приближује се зима!
О афазија, о подношења, о мучна балканска клима,
Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво;
Сироти шегрт који ће ноћас заспати го,
Сироти балкански во!
Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту,
Заносу новом бегунац кад преда визиткарту,
Просјаку коме старом што чува улаз у порту
Карту овога света! и један мишић за Марту
(Марта је девојче и дуња у орману);
У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану,
Свуда зима дође у своје време,
Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.
Спавајте, спавајте заједно курјаци и магаре:
Пејзажи извиру из очију и теку низ лице,
Сузни огољени пејзажи,
Од савести и мраза дрхћу озебле убице
Са жудњом изгледајући жандаре.
Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства.
Да прихватимо се њом врелине сунца,
О ви плећа гола сад у одмицању бегунца
Што кроз све постеље прониже своја курварства:
Више го, но мржња нашег одсуства;
Не веруј ни сумраку у млаз сунчани аорте.
Недоглед, гле, пљује светлост међ облаке,
Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу;
И сва та прекоморска путовања
Која обвију главе у видике ко у саруке,
А надму трбух Трулом рибом по острвљу,
Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања,
Не ублаже опору пљувачку дубина
Но још натопе све сољу горчине и јода;
Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода,
И на труд прелажења преко кривина.
Сувише тесан простор, да се протегли,
Сувише мало звукова којима да се зева,
Под покриваче оштре неба, којима пева
Ревматични бол сумње, бесмо легли.
О, сан је вампир пун гнусобе и крви,
А буђење те вреба разроким очима;
Неспособан да изградиш биографију, ниси први
Који си жртва отровних гљива. Има!
Има оних што, из спавања, пробуде се па виде
Недоглед,
Очију плавих како седи крај прозора,
И пре но што упију је у поглед
Налочу се опет сна и умора.
Има оних који одлазе
Под плотове, да одлакшају утробу,
Крај разбијених флаша који пролазе
И нађу се одједном у гробу.
Има оних који проклињу!
А ја сам у стању да пођем за пуком
Из собе своје која нема прозора,
Треба мишљу и вољом да их пробијем,
Сад је доба мраза, ревматизма и умора;
Тамо где кроз три облака пуца из револвера
Дубина мокра која зору протера,
Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.
Постигох ли дакле довољно усавршења,
И сиромаштва чак уводих ли у чистине?
Ко је постио, ко размишљао, кад немогућна прекорачења;
Ко, напуштен од њушки, не беше и од истине?
Ја!
Имах свој Јужни Пол, свој Судан;
Своју кошаву бар, коју не делим.
Од све чистијих обиља начиних план
Проширивања живота - из данас у сутра
Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност друга: старија)
То:
Постоји револверски пуцањ изнутра
Што убија.
НАЛИЧЈЕ: Опкољен са свих страна својим самоубиством;
Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима;
Пролеће носи пуне џепове пиштоља;
Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности);
Мање црвенила на снегу после самоубице.
Извор
[уреди]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|