Звонимир/53

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ДЕВЕТИ ПРИЗОР

ДЕВЕТИ ПРИЗОР

У другој дворани бана Петра.
Звонимир, Клонимир, Лапсан (улазе)

ЗВОНИМИР:
Мало дана велика промиена!
Нико није као Бог велики.
Ко ће знати, шта му вриеме носи?
Мучимо се. боримо се, триемо с',
Један другом миесто отимамо.
Надамо се, грамзимо за већим,
Преправљамо пос'о за столиећа,
Угађамо, навлачимо силом,
Благодатни сан ноћи плашимо,
Тиело триемо, и душу гриешимо:
А Свевишњи у свом свемогућству
Само пружи руку из висина,
У које нам око недомаша,
До којих нам мис'о недолеће,
Па се сбива, што и немислимо!
(Клонимиру)
Посласте ли гласника к Стиепану?
КЛОНИМИР:
Мало прије и натраг се врати.
ЗВОНИМИР:
Пак, шта каже? какав глас донесе?
КЛОНИМИР:
Стиепан живот Богу посветио,
Пак сад' неће да се у гриех врати.
Рај он тражи, а круну одбаца,
И ево ти то у књизи пише.
(даје му лист)
ЗВОНИМИР (узима лист):
Драго диете ! боље ће т' и бити!...
Твоја душа за овај свиет није.
Највеће је свиетско благо круна,
И приестол је највећа висина
Земска: али благо није срећа;
У висини триесак је најжештји!...
(читајући лист)
Крв и ужас ових наших дана
Дух у њему сасвим саломише...
(прочитавши писмо)
Видит' ћемо... има јошт времена ...
(Клонимиру и Лапсану)
Колико смо људи изгубили
У тој страшној сиечи јучерашњој?
ЛАПСАН:
Доста бане, но јошт и више би
Закукало сињих кукавица,
Да ти бану пут у град несприечи,
У пољу га на бој ненатиера!
ЗВОНИМИР:
Шта бан ради? Је л' се примирио?
КЛОНИМИР:
Колико би с почетка страшнији,
Толико се сад мирнији каже,
Чудо ми је немогу с' начудит'!
ЗВОНИМИР:
О то срдце само је жељезо:
Мир тај, то је чедо охолости.
ЛАПСАН:
Страшан човиек! Ко га је видио
У ужасном оном комешању,
Рис и тигар нису тако дивљи,
Тако љути, тако страховити!
Кад на мене у боју наиђе,
Виера моја, протрну ми срдце,
Крв ми с' следи од страшна погледа.
И да неби старац малаксао
Од напора и тежког умора,
Би ме данас звали покојником.
Ал' му снага руку изневиери,
И сабљу му од себе одбијем,
Па му онда мојим шестоперцем
Главу такнем, те се онесвиести,
На тлие падне, и ухватимо га.
ЗВОНИМИР:
Да л' бих мог'о с њиме говорити?
КЛОНИМИР:
Можеш, бане, ако само узхтие.
ЗВОНИМИР:
А ти иди и доводи ми га.
КЛОНИМИР:
Али ако неузхтиеде доћи?
ЗВОНИМИР:
Ти ми јави. па ја идем к њему.
КЛОНИМИР (оде)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.