Звонимир/3
| ←Други призор | Звонимир Писац: Јован Суботић ТРЕЋИ ПРИЗОР |
Четврти призор→ |
ТРЕЋИ ПРИЗОР
Соба у двору Звонимировом
Звонимир, Клонимир
Звонимир
(улазећи нагло)
Истина је, дакле? Сутра Лиепу
Краљ Крешимир себи заручује?
Клонимире, рец' де јошт једаред,
Такав глас се одмах невиерује!
Клонимир
Истина је. Ено се у двору
Све већ справља. С отцем је у реду,
А и Лиепа ваљда с' приволиела,
Јер иначе неби почињали.
Звонимир
Лажеш, аду! То неможе бити!
Док Звонимир дише и говори,
Немож' Лиепа на то приклонит' се!
Бан је тебе овамо послао,
Да ми срдце тим гласом отрујеш,
Да заслиепим, пак да овим мачем
Самог себе са свиета укинем,
Како ће вам послие лакше бити
У ад свући онога андјела!
Клонимир
Ја ти казах, што тамо дознадох,
И казах ти, што сам ти пријатељ.
Ако т' могу у чему помоћи,
Реци само, па ћеш ме познати.
А ако се друго чинит' неда,
До убит' се ил' калуђерити:
Тим ћеш путем сам морати поћи.
Јер ја нећу ни једно ни друго!
Звонимир
О небој се, нећу ни ја тамо.
Него ћемо чудо учинити,
Да се прича по циеломе свиету.
Одмах сада, како овдие стојим,
Идем па ћу убит' Крешимира;
Идем бану, па ћу га заклати!
Клонимир
Ха, ха, ха, ха!
Звонимир
Чему с' имаш смиејат'?
Клонимир
Баш је право рек'о, ко је каз'о,
Да кад љубав у срдце улази,
Онда памет из главе излази.
Идеш краљу, па ћеш га убити,
Идеш бану, па ћеш га заклати:
Као да је краљ Крешимир пиле,
А бан Петар јучерашње маче —
Звонимир
Па нека су обадва дивови,
Ова ће их сабља саломити.
О, још ову ти незнаш десницу:
У њој лежи снага једне војске!
Клонимир
Знам ја добро ту јуначку руку,
Ал' ти данас ни триебати неће.
Да ли мислиш, да ће краљ Крешимир
Свог такмаца пред себе пустити?
Или да ће бан једва дочекат'
Да се види са тобом на само?
Иди боље, па се за пут спремај:
Јер ил' данас, ил' најдуље сутра,
Од краља ћеш заповиест добити,
Да погледиш, како се живује
Изван земље, у којој он влада.
Звонимир
Врло добро! хвала ти на томе!
То је мис'о, која више вриеди
Нег сва памет најмудрије главе.
Ха, ха, ха, ха!
Клонимир
То ми се допада!
Сад се срдиш, сав би свиет поклао,
А сад ти се тако сладко смије,
Да б' мислио, ти се сутра жениш.
Звонимир
И погоди! О почекај, краљу,
Претрпи се, поносити бане!
Желите ли браком сродити се
Један другог' узети можете,
Али Лиепа мени ће остати.
Клонимир
Звонимире, лези у постељу,
Па отвори жилу на рукама,
Нека мало крви ти отиђе,
Јер виеруј ми, ту т' добро нестоји.
Звонимир
А, за моју главу небрини се,
Већ ми кажи што о срдцу твоме,
Могу ли се у њега поуздат'?
Клонимир
Као да га сам тамо посади.
Звонимир
Чуј ме дакле, али се закуни,
Да ме нећеш ни сану издати.
Клонимир
Тако м' сабље, и тако м' деснице,
Што ми кажеш, једном себи рече,
Могбудем ли, хоћу ти помоћи.
Звонимир
Слушај дакле!
Клонимир
Слушам и очима;
Колики сам, једно сам ти ухо.
Звонимир
Ја ћу ноћас Лиепу уграбити
И побиећи са њом приеко мора!
Клонимир
Звонимире, клањам ти с! памети!
Та морам те за то пољубити.
(Загрли га и пољуби)
Како ћу ти сутра да уживам,
Кад краљ дође бану по диевојку!
Добро јутро! Гдие вам је диевојка?
Добро јутро али Звонимиру,
Јутро нађе код њега диевојку.
А у мени, срдце да с' разпрсне,
А лице ми с' с два педља разтегну,
С' полом с' чуди, с' другом полом жали.
Ха, ха, ха, ха! Звонимире, то ће
Бити сладост за твога пријана;
Штета, што ти ту бити неможеш!
Хоћеш штогод од мене триебати?
Казуј само: руке, ноге, глава,
Врат и леђа, све је твоје, друже,
Па говори и тек разполажи.
Али само једно ми обреци,
Да ћеш сутра ту ме оставити,
Да ти видим, како таст изгледа,
Кад зет дође, а диевојке нема,
И да видим, како ј' младожењи,
Кад по лиепу долази диевојку,
Па му кажу, да с другим утече.
Звонимир
Тебе несуђени ни у шта миешати,
Јер ту триеба да се увиек нађеш,
И јављаш ми, шта с' о мени ради.
А ја ћу то ноћас учинити,
Па и саме ма ме стало главе,
И онако живити немогу,
или с' Лиепом ил' боље никако!
Клонимир
Ради дакле, и све добро справи,
Црна б' штета било да промашиш.
Вриедније ће т' бити то свршити,
Нег кад си се од мајке родио.
(Пође)
С Богом!
Звонимир
С Богом! И можда навиеки!
Клонимир
(врати се)
Право кажеш. Са ким си спрегао,
Можда никад видит' се нећемо!
С' Богом дакле (загрли га) и незаборави
Да у мени имаш пријатеља
И на овом и на оном свиету.
Звонимир
А ти овдие немој скрстит' руку,
Већ с' обазри за свог пријатеља.
Клонимир
А могу ли дуго бит' без тебе?
Ако теби вратит' се недаду
Скоро амо, ето мене к теби,
Само м' јави, да те знадем наћи.
Звонимир
То ћеш чути, ма и ондие (горе показујући) био.
Клонимир
Дакле опет с Богом! — ал' сад одох!
(оде)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.
|