За социјалну политику

ЗА СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ Писац: Димитрије Туцовић

На захтев ширег круга другова ставио сам овде на хартију, уколико сам се сетио, свој реферат на збору за Закон о радњама, који је на позив управе Српске социјалдемократске партије и Главног радничког савеза одржан 15. новембра 1909. у Београду.

Другови!

Овој недељи је досуђено да забележи два значајна датума у историји борбе за законску заштиту и осигурање радника: Пре четири године, ове исте недеље, радничка класа је једном фулминантном демонстрацијом, какве још нисмо имали, скинула с дневног реда Скупштине један назадан, сакат, антираднички пројекат Закона о радњама (мисли се на радничке демонстрације у Београду 20. новембра 1905, против нацрта Закона о радњама); данас, после четири године, скупили смо се да у овако огромној маси протестујемо што се за заштиту и осигурање радника још ништа није урадило и да тражимо да се решавању тога питања што пре приступи.

Наш положај се, дакле, мења. Раније смо били у одбрамбеном положају, у опозицији према рђавом закону који нам је спреман; сада је време кад се мора прећи у напад, у офанзиву за извојевање рефорама које се више не могу мирно очекивати.

Са задовољством којим успех испуњава свакога борца ми можемо утврдити да је досадашња наша борба имала резултате, јер је најновији пројекат Закона о радњама, благодарећи баш нашем отпору, знатно бољи од ранијих.

Ми нисмо, истина, успели да пројекат Закона о радњама ослободимо еснафског крпежа који стоји у непомирљивој супротности са модерним привредним животом, али смо бар научили владајуће чиниоце да поред занатлијског питања постоји и радничко. Заслуга је организоване борбе радничке класе што је у стару љуску унесен читав низ најбитнијих одредаба о заштити и осигурању радника, тако да се и ми за судбину Закона о радњама морамо интересовати у најпунијој мери.

Осим тога, наше држање према захтевима занатлија погрешно се тумачи непријатељством социјалне демократије према сиромашним занатлијама чији је самосталан и човечан живот све више угрожен и отежан. Јер опстанак ситних занатлија не поткопава и не разорава социјална демократија и борба коју радничка класа мора да води, већ капитализам и класна политика буржоазије која капитализму служи. Само је та заблуда, ревносно распростирана од наших противника и лаковерно примана од занатлија за готово, могла створити мржњу и непријатељство измећу два реда који страдају од једног истог непријатеља.

Ситна занатлијска радиност је потиснута и потучена страном и домаћом капиталистичком производњом која је, наоружана модерном техником, снабдевена потребним капиталом, овладала целом привредом, намећући погодбе под којима она ради за општи услов одржања у конкуренцији. Веома је добро позната ствар да су ситне занатлије принуђене да се у недостатку капитала, модерне технике, савршеније организације рада одупиру надмоћнијем конкуренту већим напрезањем себе и своје породице, сатирањем радника и нарочито шегрта, јевтинијим и горим радионицама итд. Може ли што бити крив занатлијама радник који не може да допусти да он буде жртва коју треба принети за одржање ситних радионица и привидне самосталности ситних мајстора?

И управо, у целом овом питању је најопаснија и најреакционарнија та веома распрострањена тежња: да се концесије занатлијским захтевима чине на штету радника, да се ситна радиност жели да одржава сахрањивањем радне снаге, нарочито недораслих радника, докле се на другој страни најбрижљивије чува сваки интерес капитализма. Ова је тежња и изазвала тако оштар сукоб између радника и занатлија у питању Закона о радњама. А тај сукоб је потврдио још једно старо искуство из свих социјалних и политичких борби: кад се двојица свађају, трећи има разлога да се радује.

Трећи, у овом случају, биле су буржоаске партије, које купују занатлијске гласове жртвујући најбитније интересе радника. А, међутим, једновремено политичку власт коју у својим рукама држе стављају у службу подизања капитализма и стварања капиталиста: дају концесије, ударају царине, задужују земљу, повећавају државне терете и поскупљују живот. Човеку од рада опстанак у овој земљи постаје све тежи. И кад се радници, у борби за опстанак, морају да организују и боре за повећање надница, занатлије падају у очајање и искале према њима сав гнев који је код њих стварао капитализам, задајући им ударац за ударцем.

Како су различне способности за борбу и мишљење у занатлија и радника! Докле ситно занатлијство, лишено подлоге у реалним условима живота и осуђено на пропаст, не види откуда зло долази, не ради у смислу својих правих интереса, не мисли на будућност, дотле се пролетаријат не да завести привидним уступцима са пута којим треба да иде. Један поред другога стоје два реда људи који су се, тако рећи, јуче оделили из једне заједнице, а данас већ представљају два света, два различна схватања, две супротне тежње! Један сатире сву своју снагу и исцрпљује све своје животне силе у узалудном, донкихотском упињању и рвању да се заустави неизбежни, неодољиви привредни развитак, пада сломљен њиме и остаје прегажен под његовим точковима. Други постаје све свеснији своје моћи и своје историјске задаће уколико више место малих оделитих произвоћача осваја све већи и већи капиталистички гигант као командант читавих војски најамних радника.

Тај различан привредни положај занатлија и радника јесте подлога, с једне стране, реакционарних еснафских тежња занатлија, с друге стране, борбе пролетаријата за заштиту радне снаге.

Ако модерни привредни развитак баца занатлије у очајање за њихову ма и привидну самосталност, он даје радничкој класи снаге и полета, испуњава је свешћу о њеној великој улози у привредном и друштвеном животу и о значају радне снаге. И увиђавнији представници буржоаске класе морали су оценити и признати да је радна снага онај чинилац на коме се подиже привредна моћ једне земље. Дојучерашњи министар народне привреде, г. Коста Стојановић пише:

„Осигурање масе радничке потребно је и у интересу човечности и поглавито у интересу стабилније социјалне равнотеже у државама... У једноме и другоме случају из државног буџета ће се одвајати од сада у будућности нарочите, и то повеће суме за производне раднике, који су прави творци богатства и благостања једне земље ако се хоће бити без нереда и штрајкова и оне беде која је до сада пратила цивилизацију."

Оваква признања и представника буржоаске класе, међу којима би се могао навести читав низ фабриканата, економиста, политичара, министара, само су један снажан доказ више о нарочитој опасности капиталистичког привредног система за најамни пролетаријат, а преко њега за привреду и друштво. Због те опасности они су позивали државу да законом заштите раднике, ако не ради радникове личности, онда ради радне снаге, ради живе силе привредног живота уопште. Један немачки професор, противник социјалне демократије, пише:

„Без заштитних мера друштво не може да поднесе капитализам, томе нас је научило довољно искуство прошлих деценија, томе нас искуство учи још и данас. Моћ која лежи у капиталистичкој организацији и која се ствара неограниченим привредним нагоном тако је огромна да она, где слободно дела, руши око себе земљу и људе, културу и морал, просто све. Због тога се ова дивља животиња мора обуздати, да би своје силе могла применити без упропашћивања околине свакојаким незгодама."

То признање увиђавнијих представника и буржоаске класе значи да држава, као организована политичка сила која представља друштвену заједницу, не сме скрштених руку гледати како се у данашњем привредном систему успех у утакмици обезбеђује сатирањем најдрагоценијег и најнеопходнијег елемента у производњи. По природи свога система капитализам је упућен да џиновско повећавање продуктивности рада, технику и науку употреби као средство за појачавање експлоатације радне снаге. Сваки напредак у усавршавању технике и подизању привредне моћи у капиталистичком привредном систему полази од експлоатисања радника и води још већем експлоатисању. То је његово биће, а према томе нити вреде ма шта моралисања филантропа нити је довољан отпор појединаца и њихових организација.

Борбени пролетаријат се умео врло рано послужити политичким средствима, притиском на буржоаске партије, парламентарном акцијом, да отме од данашње државе бар најнужнију меру заштите од капиталистичке експлоатације, бар ону меру која не доводи у питање капиталистички профит. Ма колико та мера била недовољна, ни ње не би било без притиска организованог пролетаријата и непрекидне, неодољиве акције социјалне демократије. Сама појава и постојање социјалне демократије, и по признању противника, већ је једна опомена за представнике данашњег стања ствари да се захтеви пролетаријата не смеју багателисати.

Заслуга је пролетаријата и неуморне акције социјалне демократије што је питање заштите и осигурања радника истакнуто на дневни ред и у Србији. Морало се признати да радничко питање постоји и да је држава дужна да прими на себе извесне жртве и да посредује путем законодавства за сузбијање и ублажење оног зла које капитализам свуда доноси. То је наш први успех, од кога, истина, до коначне победе треба прећи не кратак пут.

При том се, пре свега, не сме никад изгубити из вида да радничка класа мора бити добро организована и увек спремна и готова за борбу ако мисли да дође до законске заштите и осигурања. Она мора бити начисто са тим да не може рачунати ни на онолико предусретљивости и бар моралне потпоре и представника буржоаске класе колико су је уживали радници других земаља. Она има да рачуна са противницима од којих онај мали број индустријалаца неће да предузме никакав посао без концесије и најширих повластица државних за себе, али потребу заштите радне снаге одриче; од којих широка маса устабаша и дојучерашњих чокаџија сматрају и даље да је занатлија једини признати носилац привреде као што је то некада било; од којих, најпосле, бирократија која зна само за фабрикацију акта по државним канцеларијама није никад осетила шта значи радник, шта он ствара, какву вредност његова радна снага представља. Пре ће увидети потребу заштите и осигурања радне снаге најокорелији експлоататор фабрикант, који је у томе непосредно заинтересован, него бирократ који није непосредно заинтересован у профиту али који осим редовног примања плате нема интересовања ни за шта.

У таквим приликама мисао социјалних рефорама има да савлада много окорелог егоизма, лењости у мишљењу и огрезлости у блаженом животу дана и комада, да би држава престала бити само егзекутор и полицајац и примила на себе друштвене задаће око којих се данас креће политика свих културних земаља. У таквим приликама пролетаријат мора имати воље за борбу и стрпљење, а његов политички представиик социјалиа демократија, не сме бити без моралног и политичког утицаја који је нужан да се полицијским и војничким мерама престану регулисавати питања и сукоби које је сам привредни живот истакао на дневни ред.

На жалост, наше се буржоаске партије тешко могу научити да се социјални сукоби и односи не регулишу полицијским средствима која немају са њима ничега заједничког. И пре Чукарице и после Чукарице (штрајк радника Фабрике шећера на Чукарици, фебруара 1907, када су војска и полиција убијале раднике - ред.) оне нису ништа ново научиле и ништа старо заборавиле.

Сећате се, без сумње, како је после убијања штрајкаша на Чукарици 1907. писала „Самоуправа", орган тадашње радикалне владе, да заоштравање односа измећу радника и њихових послодаваца нема смисла, јер су они једни на друге упућени; добро једних јесте и добро других! А кад се још опоменемо да су и доцније владе те партије угушивале радничке штрајкове војском и полицијом, онда нас горње речи подсећају на римског патриција Агрипу који је на штрајк плебејаца у Риму одговорио: стомаци патриција хране и плебејце! — До данас се радници, додуше, нису могли уверити да пуни трбуси капиталиста значе у исто време да су и радници сити, али стоји то, што су и наука и пракса утврдиле као несумњиво, да кад су радници сити, пунији су и трбуси капиталиста.

Давно је и давно утврћено да повећавање радничких награда не мора да значи смањивање профита, јер су радници који се боље хране били јачи, свежији, орнији за рад и продуктивнији од радника који се рћаво хране и гладују. Једна врло интересантна статистика о радницима у текстилној индустрији пружа нам несумњивих доказа да је најјевтинији рад оних радника чије су наднице највеће. У погледу величине надница радници текстилне индустрије иду овим редом: Америка, Енглеска, Немачка, Швајцарска. Али у погледу скупоће рада ред је обрнут: најскупљи је рад текстилних радника у Швајцарској, где су наднице најмање, зато што је најнепродуктивнији, за тим долазе Немачка, Енглеска, а најјевтинији је рад у Америци, у којој су наднице највеће. Много таквих доказа могло би се приложити и за скраћење радног дана.

Тако је отпао тај главни приговор капиталиста против радничког законодавства. Сваки покушај државе да регулише радно време и заштити радну снагу од неограничене експлоатације предусретан је и предусреће се још бесним повиком калиталиста и њихових плаћеника да ће индустрија пропасти и постати неспособна за конкуренцију. Факта, мећутим, друкчије говоре. После завођења десеточасовног радног дана у Енглеској 1847, упркос повике да је то глогов колац за енглеску индустрију, настало је, у ствари; најбујније цветање њено. Од тада су енглески фабриканти преплавили светску пијацу, побеђујући у конкуренцији земље које су могле сатирати радну снагу без икаквих законских ограничења. Испуниле су се топле речи енглеског државника Маколеја: „Никада нећу веровати да један народ може направити сиромашнијим оно што га чини јачим и здравијим, мудријим и бољим."

После неколико деценија енглеска индустрија је добила најопаснијег такмаца у снажној и бурној индустрији Немачке, земље која је учинила после Енглеске највише за заштиту и осигурање радника. То старање државе за заштиту дечје и женске радне снаге, за регулисање услова рада уопште, за болесне и осакаћене раднике нераздвојно је везано за јачање немачке социјалне демократије. Познате су речи кнеза Бизмарка: Кад не би било социјалдемократа којих се многи плаше, не би било ни ових скромних успеха на пољу социјалних рефорама. Али је уверење о великом значају радне снаге за привредни напредак дубоко продрло и у имућне класе. Ко се год данас разуме у азбуци привредног живота, неће се усудити да спори да је цветање немачке индустрије плод очуваности, свежине и интелигенције радника над којима бди јака организација и моћна социјална демократија. А полету своје индустрије Немачка има да благодари за своју финансијску, националну и војничку моћ, за једну елементарну експанзивност која промењује вековима стварани и одржавани ранг међу државама и баца у забуну дојучерашње господаре света.

Та „немачка" опасност позната је код нас под именима: Drang nach Osten — Навала на Исток. Ако са правог стања ствари опиримо онај плитки, површни, лажни шовинизам, уверићемо се да та опасност не долази од немачког народа већ од немачког капитализма, чијем освајању служи, у ограничености својој, и „еманципаторска" привредна политика наших влада. Најбујнију и најстручнију радну снагу, све оне раднике што су имали живота и смелости да се отисну у свет, Србија је својом политиком натерала на емиграцију. Немачке вароши пуне су српских радника. У јункерској Пруској они уживају све благодети законске заштите и осигурања као и рођени Прус, а производима њиховога рада немачки капитализам плави нашу земљу и продире на Исток. Има ли српска влада права да се жали на германско продирање? Има ли моралне куражи да у борбу против те опасности позове раднике којима туђа Немачка пружа оно што им њихова отаџбина још ускраћује?

Ми бисмо поздравили као велики корак напред кад би наши владајући фактори били једном начисто да будућност народа и снага државе леже данас у првом реду у њиховој моћи, у плодности њихова рада, тој подлози националног, културног, политичког и моралног јачања. У лаковерноме прокламовању војске и оружја за једину залогу наше народне будућности лежи страшна неспособност данашњих генерација да дубље загледају у ствари и виде оне реалне, основне силе које пресуђују данас у историјској судбини народа. Они не виде да се онај кадар војника који је крајњим мерама повећаван на штету његовог квалитета може само привремено и привидно зидовима касарна одвојити од народа; али његов живот остаје и даље део народног живота, његова способност за ношење оружја је само израз народне способности и очуваности, а одушевљење којим ће се заложити за одбрану народне слободе и независности зависи од благодети коју у тој слободи и независности ужива. Тешко Србији ако се створи уверење да је у њој теже живети него под туђином! А шта може јаче поколебати углед слободне Србије у широким масама народа од тога што и радници у Босни и Херцеговини добијају законско осигурање радника пре радника у Србији!

За потребу социјалних рефорама, као што видите, говоре и национални интереси народа и војнички интереси државе. Друкчије, уосталом, не може ни да буде. Сви су ти интереси — правилно схваћени — очигледно зависни од једног општег, основног интереса који је оличен у томе да је физичко, културно и морално подизање једног народа први задатак свих његових пријатеља. Ко овај интерес занемарује, сече грану на којој седи. Кад влада сатре привредни живот земље политиком задуживања за војску, она ће остати и без привреде и без војске, или бар оне војске која неће само служити као средство да „патриоти" и филистри мирно спавају. У првом јачем заплету српски министар финансија наћи ће се у положају да понови речи које је уочи рата 1859. изговорно аустријски министар финансија Брук: „Нека Бог сачува војску нашем најмилостивијем господару; ја, министар финансија, нисам више у стању!"

У низу осталих разлога о неопходности и неодложности овог питања ми смо навели и овај који ће владајућој буржоазији свакако бити ближи. Она не може избећи помисао да са сваким радником који пропадне и погине у руднику, на гумну, у радионици и фабрици гине не само један део живе радне снаге народне већ и један војник; упропашћавање и увењавање младе радне снаге пре но што се и развије значи пропаст не само будућих радника већ и будућих војника; са радничким подмлатком пропада и народни подмладак; жене рада нису само мајке радника већ и мајке војника, мајке народа.

Ако се свесном акцијом заједнице, државе, не спречи општа дегенерација коју капитализам у природи својој носи, некакав будући г. Пачу поћи ће да тражи на зајам поред пара и војнике за решавање наших националних задатака! Само би њих мучно нашао. Јер народ, пролетаријат, као што је показала револуција у Шпанији, неће више да иде у рат ни кад га силом гоне. А Шпанија је у том погледу пружила будућу слику света.

Ако рад, производња и техника треба да омогуће човечанству што пуније физичко, умно и морално развијање и усавршавање, онда је капиталистички систем зло коме треба лека, чија се слободна игра сила мора обуздавати. Социјалне су реформе лек са хомеопатичним дозама и остаће такве докле се год морају отимати од представника тога система, али су неопходне да задрже процес дегенерисања пролетаријата док не сазре прилика за промену система коју ће он извести.

Са правом које јој даје општи привредни, културни и национални интерес, жилавошћу коју црпе из данашњег несносног положаја, без заштите и осигурања, радничка класа и у Србији показаће се дорасла и довољно јака да каже своју реч при постављању темеља социјалним реформама, имајући увек на уму пророчанске речи генијалног агитатора Ласала:

„Висока историјска част овога задатка мора обузети све ваше мисли; Вама не приличе више пороци угњетених и лењиво траћење времена празноглаваца нити безазлена лакомисленост оних што ништа не значе: Ви сте стена на којој има да се подигне црква садашњости!"

Извор: Димитрије Туцовић, За социјалну политику, Београд, 1909.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.