Заборавимо...
Заборавимо слике прошлих дана,
Кад нисмо знали да смо племе исто,
Кад је у руци љут јатаган блистô
Попрскан крвљу братовљевих рана.
Заборавимо да смо бојем дугим
Огњишта своја поткопали сами,
Са своје мржње остали у тами
И своје главе спустили пред другим.
Заборавимо! Једна нам је мати -
Једно смо стабло а са једне груде,
Па нек нам једна и мисао буде
Што ће нам срцу нове снаге дати.
Уз тврда рала нек са њива наши'
Одјекне пјесма јака кô вал брзи,
Пјесма мирења коју туђин мрзи
И као сова сунца ње се плаши.
Посијмо сјеме, а да здраво буде,
И бог ће свога благослова дати,
И једног дана свијех ће нас звати
Да златном жетвом награди нам труде.
Гле, свако стабло гранама се брани
Кад дође вјетар да му трга жиле,
Па буд'мо и ми обрана и силе
Земљи отаца што нас хљебом храни.
У њој су дивне шуме и захлађа,
Њене су ријеке као небо плаве,
Њена су поља пуна сваке траве,
А здрава лоза слатким плодом рађа.
Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,
Па, ако нам је своја мајка драга,
Будимо браћа да будемо снага
И своме добру сазидамо зграде.
Што да нас вјере на злу мржњу гоне
Кад наша срца једном ватром бију?
Кад наше мајке покрај чеда бдију
Зар једну пјесму не пјевају оне?
Једног смо стабла огранци и грана,
Па не питајмо ко је вјере које;
Ми ћемо учит јеванђеље своје,
А ви се свога држите корана.
Заборавимо! Једна нам је мати -
Једна нас земља једним хљебом храни,
Па нека брата брат рођени брани,
И бог и алах добра ће нам дати.