Живот (1904)
М. М. Ракићу
Не дај ми, оче, земне прећи путе
Док плод смрти будем и да живим
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.
Ко никад није горио на огњу
Рођеног срца и гријао друге,
Ко није познô моћ љубави дуге
И чуо како благосиља бог њу;
Ко никада није један живот дао
Извором живим крви богом дане,
Кô здраво стабло плодове и гране, -
Тај је с проклетством из утробе пао.
Он није био сјеме свете њиве,
Ни атом тијела што држи и спаја;
Он је издајник људских нараштаја -
Убица оних што у њему живе.
Сва блага земна милости бескрајне
Презрô је срцем и душом немарном,
Нити се гријô свјетлошћу олтарном
И био жарцем вјечне мисли сјајне.
И кад доконча и, без једне сузе,
Кад заспу земљом врх лешине мртве,
Доли, у мраку, погребне жртве,
Проклеће оца што им душу узе.
Па зато, оче, не дај ми да путе
Довршим земне док плод не одњивим,
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.