Женидба краља будимскога
(Маре Добуд)
Осужњи се Иван Сењанине
у Будиму, граду бијелому,
у тамници краља будимскога;
стоји Иво петнаест годишта,
не зна Иво кад му љето прође, 5
љето прође, црна зима дође.
Кад ђевојке на пашу ходиле,
у ките су цв’јеће савијале,
на тамницу Иву доносиле,
нека знаде кад му љето дође. 10
А кадар је једног’ данка било,
у тамници Иво поцмилио.
Робињица њему доходила,
Сењанину Иву говорила:
»Што ти цмилиш, наш невољан сужањ? 15
Оли ти је лоша храна наша,
ол’ тамница, јадна кућа твоја?«
Не рече јој: »Млада робињице!«,
него: »Моја по Богу сестрице!
Није мени лоша храна ваша 20
нит’ тамница, јадна кућа моја,
нити ми је синџ’јер гвожђе тешки,
него сам се болом поболио.
Доста си ми добра учинила,
учини ми и јоште једнога: 25
добави ми листак књиге мале,
каламара[1] црна мурићета,
да м’ је љуби књигу накитити
да би дошла Будиму б’јелому.«
Робињица кад је чула млада, 30
књиге га је мале добавила.
Кад се Иво књиге добавио,
од земље се једва подигао,
на десну се руку наслонио,
стаде китит’ листак књиге мале: 35
»Л’јепа Маре, моја љуби драга!
Љуби моја, што си се подн’јела?
Ћери што си л’јепе породила,
то је дика и моја и твоја.
Ево сам се јадан осужњио 40
у Будиму, граду бијелому.
Није шала, моја љуби драга,
није шала ни петнаес’ дана,
а камоли петнаес’ година!
А сад дођи Будиму б’јелому 45
и доведи Марге, ћери своје,
да је једном видим за живота.
Ак’ не дођеш у ове неђеље,
ти не ходи, није ти на бр’јеме!«
Кадар Мари б’јела књига паде, 50
кад виђела што јој књига пише,
низ образ је сузе оборила
и у лишцу колур пром’јенила.
Све је гледа своја Маргарита
и мајци је својој говорила: 55
»Бор убио књигу и крајину,
десну руку која је китила!
Сто с’ у лишцу колур пром’јенила?
Врло ти је пуста жалостива!«
Марги својој говорила мајка: 60
»Ти не куни, драга ћери моја!
Ова књига дође из Будима,
из тамнице краља будимскога,
од твојега баба невољнога.
Није бабо теби преминуо, 65
него ти се, ћерце, осужњио
у тамници краља будимскога;
њега краљу објесити има
од данаске до неђељу дана.
А сад ми је мала књига пала 70
да ја дођем Будиму б’јелому,
ја да дођем и тебе доведем
нек’ те види једном за живота.«
Марге својој говорила мајци:
»Нећу ни доћ’, мила моја мајко, 75
знат’ ми баба ни виђет’ мојега
ер ја немам руха танахнога
како носе младе Будимкиње.
Кад би дошла, мила моја мајко,
рекле би ми да сам хурјанкиња.« 80
Мајка јој је своја говорила:
»Ништа зато, драга ћери моја!
Имам виле, моје посестриме,
у планини, гори у зеленој;
б’јела ћ’ вила летом долећети, 85
л’јепо ће ти рухо направити.«
Маре б’јеле виле кликовала:
»Б’јела вило, моја посестримо!
Ти долети б’јелу двору мому,
у невољи мојој помози ме. 90
Ево ми је пала ситна књига
из Будима, бијелога града,
од мојега јадна господара
да ја дођем и Марге доведем.
Нег’ те молим, б’јела моја вило, 95
да наресиш л’јепу Маргу моју;
ш њоме идем б’јела пут Будима.«
Вила Маргу л’јепо наресила.
Све би рек’о, не би се зарек’о,
да је перла[2] од Бога створена, 100
да ми није од мајке рођена.
Марге својој мајци говорила
да ми неће ходит’ пут Будима
док не нађе млада пратиџију:
»Страх је мене, мила моја мајко, 105
да ме не би когод преварио
ол’ зеленом гором уграбио.«
Мајка јој је нашла пратиџију,
пратиџију црна Арап мора,
па је прати б’јела пут Будима. 110
Кад су дошли повише Будима,
ту ми сретну од града господу,
Божију јим помо' називали:
»Кудар идеш, од планине вило?
А кому ли б’јеле носиш виле? 115
Али виле на пазаре водиш?«
Ал’ говори Иванова Маре:
»О честита од града господо!
Н’јесам вила нити водим виле,
већ сам љуби Ива Сењанина; 120
идем виђет’ јадна господара.«
С тез’јем дође Будиму б’јелому
на тамнице краља будимскога;
па погледа Маре Иванова
кроз гвожђија од тамнице тамне, 125
то т’ ми Иво како мрки вуче!
Жуте косе — стере их пода се,
руса брада — ш њоме се покрива,
б’јели нокти — закл’о би се ш њима!
У ње ми се Маре загледала; 130
мучи јадна, ништа не говори.
Али јој је Иво говорио:
»Што с’ се, моја Маре, загледала?
Ал’ с’ од мене умрла од страха?«
Мучи Маре, ништа не говори, 135
нег’ ничице црној земљи паде.
Подиже је Маргарита своја:
»Подигни се, мила моја мајко!
Кому ћеш ме јадну оставити?
Ја не имам ни баба ни мајке.« 140
Косе кида, грди лишце своје.
Све то гледа краљева робиња
кад је краљу објед изнашала;
цмили млада и сузе прол’јева.
Али јој је краљу говорио: 145
»Што је теби, робињице моја?
Што ти цмилиш и сузе прол’јеваш?
Али си се мамом помамила,
али рујн’јем изопила вином?«
Робињица говори му своја: 150
»Св’јетал краљу, драги господару!
Ево има петнаес’ година
да те, краљу, служим, господаре;
кад си мене у вину видио?
Кад сам ти се вину помамила? 155
Нег’ погледај, краљу господаре!
Ти изнеси главу на прозоре,
па погледај твоје на тамнице.
Дође Маре, љуби Сењанина;
господара кад свога виђела, 160
ничице је пред њиме паднула,
подиже је своја Маргарита.
Косе кида, грди лишце своје.
Да је, краљу, видиш, господаре,
за њом би се мамом помамио.« 165
Кад то краљу чуо од Будима,
на прозор је главу износио.
Марге младе кадар је видио,
он се краљу мамом помамио:
од тамнице кључе узимао, 170
пушти јадна Ива Сењанина.
Ма се Иво ни с мјеста не може.
Три барб’јера Иву доводио;
један Иву жуте косе стриже,
а други му русу браду брије, 175
трећи њему нокте подрезује;
у дворе га б’јеле уводио,
а за сопру пуну поставио,
Сењанину Иву говорио:
»Бор т’ убио, Иво Сењанине! 180
Што ми прије н’јеси повидио
да т’ л’јепе[3] ћери имаш твоје?
Садар ходи Сењу бијелому,
остав’ мени младу Маргариту.«
Али му је Иво говорио: 185
»Св’јетал краљу, драги господару!
Нећу поћи Сењу бијелому,
а младу ти Маргу оставити.
Кад би дош’о Сењу бијелому,
корили б’ ме од Сења Сењани 190
да сам Маргу прод’о за сужањство;
нег’ ти дођи, краљу господару,
дођи, краљу, кад је теби драго.«
Не за веле вјеру учинили,
не за веле, него за неђељу. 195
Па с’ отоле Иво отправио,
па ми двору дођу бијелому.
Кад су дошли двору бијелому,
Марге мајци својој говорила:
»Ходи, мајко, Будиму б’јелому. 200
Ја ти немам руха никаквога
како младе носе Будимкиње
нити имам за сватове даре.«
Маре б’јелу вилу кликовала:
»Б’јела вило, моја посестримо! 205
Ти долети б’јелу двору мому,
ер сам Марге моје заручила
за св’јетлога краља будимскога,
Маргу моју удомити имам
у неђељу која прва дође.« 210
Б’јела вила летом долећела,
л’јепо Марги рухо направила
и дарове њоме за сватове.
Л’јепе даре Марги направила,
сваком свату што је за којега, 215
св’јетлу краљу дуњу даровала,
л’јепу дуњу од стотине листа.
Дан по данак, изиђе недјеља,
дође св’јетли ’сватовима краљу.
Л’јепо их је Иво причекао, 220
а у дворе б’јеле уводио,
за пуну их сопру поставио;
чини Иво у двору весеље
ер удава своје Маргарите.
Кад је посл’је[4] по обједу било, 225
стаде Марге дариват’ сватове,
сваком свату што је за којега,
св’јетлом краљу како вјеренику,
њему дуњу од стотине листа.
Чудила се будимска господа; 230
не чуди се дарим’ ни толико,
него дуњи листа од стотине.
Пође краљу бијелу Будиму;
ш њоме се је краљу оженио
и л’јеп ш њоме живот учинио. 235
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
