5
Женидба змије Љутице Богдана
(Из Босне)
Колико је низ море градова?
Седамдесет и седам градова!
Од Карловца тврђег града нема,
Ни у граду бољег господара,
Него што је Љутица Богдане;
А главније госпођице нејма,
Него љуба Љутице Богдана.
Одвише је главна и пристала,
А залуд је главна и пристала,
Кад не има од срца порода.
Моли Бога Богданова љуба:
„Дај ми Боже од срца порода,
„Да ће бити гују шаровиту!“
Молила се и умолила се,
Бог јој даде и родила гују.
Бир испаде гуја из матере,
Побјегнула у зелену траву
И у трави љето љетовала,
У дувару зиму зимовала.
Тако стало девет годин” дана,
Мајка гују по травици тражи,
Она тражи, а наћ је не море.
Кад изиђе девет годин” дана,
Стаде писка у дувару гује,
Како с вечер”, тако до сабаха.
Додија се Љутици Богдану
И вјерници љуби Богдановој,
Богдану се љуба замолила:
„Господару, Љутица Богдане!
„Ти отиђи Раваници цркви,
„Доведи ми игумана старог,
„И доведи дванаест Попова,
„И доведи дванаест калуђера,
„И тридесет ђеце ђакончади,
„И доведи ђака самоука,
„Нек понесу часно ванђелије;
„Кад зацвили гуја у дувару,
„Нек отворе часно ванђелије,
„Не ће л” који знати у ванђељу,
„Шта нам хоће у дувару гуја,
„Те нам пишти с вечер до сабаха.“
Кад то зачу Љутица Богдане,
Он опреми себе и дорина
И он оде Раваници цркви,
И подиже игумана старог,
И са њиме дванаест попова,
И дванаест младих калуђера,
И тридесет ђеце ђакончади,
И поведе ђака самоука,
Па ето га у Карловца града,
Доведе их кули пребијелој,
Посједа их за пуну трпезу.
Кад на земљу кара акшам паде,
Док зашишта у дувару гуја,
Онда рече Љутица Богдане:
„Господару, старац игумане!
„Сваки своје отвор те ванђеље,
„Прегледајте у свом ванђелију,
„Што ми пишти гуја у дувару?“
„И шта хоће гуја у дувару?“
Прихватише часно ванђелије,
Сваки своје отвора ванђеље,
Шта се њима у ванђељу пише,
Прегледаше, знати не могоше,
Не отвора ђаче самоуче,
Вели њему Љутица Богдане:
„Побратиме, ђаче самоуче!
„Ти отвори часно ванђелије,
„Да ти видиш шта ванђеље пише?“
И отвори ђаче самоуче,
Кад погледа што ванђеље пише,
Грохотом се ђаче насмијало.
Њега пита Љутица Богдане:
„Побратиме, ђаче самоуче!
„Шта ти гледаш у ванђељу своме,
„И чему се гротом насмијаваш?“
А вели му ђаче самоуче:
„Побратиме, Љутица Богдане!
„Како ти се насмијати не ћу?
„Хоће твоја да се жени гуја,
„Да јој просиш лијепу ђевојку
„У Леђану граду бијеломе,
„У ђидије међанскога краља!“
А вели му Љутица Богдане:
„Побратиме, ђаче самоуче!
„Ја се тамо ни макнути не ћу,
„Ни просити лијепе ђевојке,
„Ко ће дати за гују ђевојку?“
А моли се Богданова љуба:
„Господару, Љутица Богдане!
„Ти отиђи бијелу Леђану,
„Ти запроси од краља ђевојку.“
То Богдану мило не бијаше
Али друго бити не могаше,
Веђ опрема себе и дорина, 95
И он оде ка Леђану граду,
А до куле од Леђана краља,
И добро га краље дочекује,
Добра коња у топле подруме
А јунака на бијелу кулу. 100
Ту Љутица ноћцу преноћио,
Кад у јутру рано подранише,
Кавеџије каву испекоше,
Тутунџије чибук донијепе,
Треће слуге вино и ракију; 105
Кад се Богдан понапио пива,
Онда краљу тихо бесједио:
„А ћидијо, од Леђана краље!
„Нит" ме питаш, нит' ја теби кажем
„За што сам се довле замучио 110
„А до тебе и до твоје куле,
„Ја сам чуо, мени људи кажу,
„Да ј" у тебе шћерка на удају,
„А ја имам гују на женидбу,
„Поклони ми за гују ђевојку.“ 1 15
Говори му од Леђана краље:
„Ти се смисли, па се и размисли
„Ко ће дати за гују ђевојку?
„Кад начиниш од срме калдрму,
„И сухијем позлатиш је златом, 120
„Од Карловца до Леђана града
„И преко мог поља леђанскога,
„И кад моју позлатиш авлију,
„Онда ћу ти шћерку поклонити.“
Кад то зачу Љутица Богдане,
Што му рече од Леђана краље,
Онда Богдан на ноге скочио,
А млађи му дору подмакоше,
Онда Богдан посједе дорина,
Па он оде бијелу Карловцу,
До танане и бијеле куле;
Далеко га сусретала љуба,
Њојзи Богдан божју помоћ назва,
Љуба њему љепше прихваташе,
Љуба пита Љутице Богдана:
„Господару, Љутица Богдане!
„Јеси ли нам цуру испросио
„Од ђидије Леђанскога краља?“
Бесједи јој Љутица Богдане:
„А не лудуј, моја вјерна љубо!
„Ко ће дати за гују ђевојку?
„Кад је ни ја не бих поклонио.“
Кад дођоше пребијелој кули,
Сва господа на кули бијаше,
Сва бијаше и вино пијаше,
А кад паде Љутица Богдане,
Како паде, божју помоћ даде,
Сва господа Бога прихватила,
Ту сједоше хладно пити пиво.
Кад на земљу кара акшам паде,
Док запишта у дувару гуја,
А бесједи Љутица Богдане:
„Господаре, игумане стари;
„Ви отвор те часно ванђелије,
„Па видите, што ми гуја пишти,
„И шта хоће шаровита гуја?“ 1
Проговара игумане стари:
„А дијете, ђаче самоуче!
„Ти отвори часно ванђелије,
„Боље твоје ванђелије каже.“
Онда ђаче отвори ванђеље,
Па он гледа, што ванђеље пише,
Осмјехну се ђаче самоуче,
А пита га Љутица Богдане:
„Ја шта хоће у дувару гуја?“
„Побратиме, Љутица Богдане!
„Пита тебе из дувара гуја :
„Јеси ли јој пуру испросио?“
Скочи Богдан на ноге лагане,
Па ето га камену дувару,
И све гуји по истини каже,
Па се Богдан натраг повратио.
А кад чула гуја Богданова,
Што јој каже Љутица Богдане,
Извуче се из дувара гуја,
Па ето је у зелену траву,
Одвуче се пољем зеленијем,
Куд год прође Богданова гуја,
За њоме се калдрми калдрма,
Калдрми се од срме жежене,
Сухијем се позлаћује златом,
Од Карловца до Леђана града.
Кад се свуче у поље леђанско,
Све леђанско поље засјаја се,
Од те сpме и од суха злата,
До авлије краља леђанскога,
Сву авлију гуја преплазала,
Па се гуја у дувар увуче,
А кроз дувар у кафаз одају,
Ђено лежи дилбер Анђелија,
Па се њојзи у криоце сави
А наслони међу дојке главу;
Препаде се лијепа ђевојка,
Она врисну из грла бијела!
Проговори шаровита гуја:
„А не бој се, лијепа ђевојко!
„Мени те је бабо поклонио,
„Са мном хоћеш вијек вјековати.“
Проговори лијепа ђевојка:
„Авај мени, де Бога милога!
„Ко ће с гујом вијек вјековати?“
Проговори шаровита гуја:
„А не бој се, лијепа ђевојко!
„Ти јеси ли тврде вјере своје?
„Да ме ником показати не ћеш,
„Па ни мојој на оџаку мајци,
„Сад би знала, с ким би вјековала.“
Цура тврду вјеру заложила,
Да га млада проказати не ће,
Скиде гуја гујину кошуљу,
Сва одаја разасја се листом,
Указа се јунак уз ђевојку,
Да га љепшег у свијету нејма.
Ту с ђевојком леже у ложницу;
А кад пјевци крилма ударише
Онда гуја цуру сјетовала:
„Кад у јутру осване јутарце,
„Ураниће твој милостан бабо,
„На виђење теби у одају,
„На ногам” ћеш њега дочекати,
„Он ће теби Бога називати
„И добријем јутром даривати,
„Још ћеш љепше њему прихватити.
„Рећи ће ти краље од Леђана:
„ „Шћери моја, дилбер Анђелијо!
„ „У зо час ти кафаз начинио,
„ „А у кафаз тебе затворио!
„ „С ким си ноћас ноћцу преноћила?
„ „Што је твоје потавњело лице?
„ „Што су теби очи помућене?
„ „Што ли су ти косе помршене?
„ „Ко да јеси с јунаком ноћила.““
„Овако ћеш њему говорити:
„ „А мој бабо од Леђана краље!
„ „Ако ми је потавњело лице,
„ „Љуто сам се препанула, бабо,
„ „Ако су ми очи помућене,
„ „Тешко сам ти оплакала, бабо,
„ „Ако су ми косе помршене,
„ „Преко њих је гуја преплазала.““
„Онда ће ти говорити краље:
„ „Каква гуја? моја шћери драга!““
„ „Којој си ме поклонио, бабо,
„ „Љутој гуји Љутице Богдана!
„ „Ако ли се томе не вјерујеш,
„ „Ти наслони на пенџере главу,
„ „Па погледај у мермер авлију,
„ „У авлију и поље леђанско,
„ „Па ћеш виђет”, јеси л' поклонио.““
Док с" извуче гуја из одаје,
Из одаје у мермер авлију,
Из авлије срмали калдрмом,
Она оде бијелу Карловцу.
Кад свануло и грануло сунце,
Подранио краље на виђење,
Шћери својој дилбер Анђелији,
Кад отвори кафазли одају,
На ногам га Анђа дочекала,
Пред њиме се смјерно поклонила,
Божију јој помоћ називаше,
И добријем јутром дариваше,
Анђелија љепше прихваташе,
До црне се земље поклањаше,
Бабу љуби у скут и у руку,
А вели јој краље од Леђана:
„Анђелијо, мила шћери моја!
„У зо час ти кафаз начинио
„И у кафаз тебе затворио,
„Да не видиш сунца ни мјесеца,
„Што је твоје лице потавњело?
„Црне ти се очи помутиле?
„Русе ти се косе помрсиле?“
„А мој бабо, од Леђана краље!
„Ако ми је лице потавњело,
„Ако су ми очи помутиле,
„А и моје косе помрсиле;
„Што је моје лице потавњело,
„Љуто сам се бабо препанула;
„Што су ми се очи помутиле,
„Тешко сам се бабо исплакала;
„Ако су се косе помрсиле,
„Гуја ми је косе преплазала,
„Преплазала, па их замрсила;
„Није лако с гујом боравити,
„Некмо л” с њоме вијек вјековати,
„Јер си мене гуји поклонио,
„Љутој гуји Љутице Богдана?
„Коме си ме бабо поклонио?
„Ако ли се томе не вјерујеш,
„Ти наслони на пенџере главу,
„Па погледај у мермер авлију,
„Из авлије у поље широко,
„Па ћети виђет” јеси л' поклонио?“
Кад то зачу од Леђана краље,
На пенџер је наслонио главу,
Па погледа у мермер авлију,
Из авлије у поље широко,
Што год море очима виђети,
Све се сјаји од злата калдрма
И краљева мермерли авлија.
А кад виђе од Леђана краље,
Анђелији шћери проговара:
„Анђелијо, моја шћери драга!
„Је л' т” у вољу шаровита гуја?“
Анђелија мудра и разумна,
Говорила милом бабу своме:
„А мој бабо, од Леђана краље!
„У вољу је за невољу љуту,
„Јер се краљска не препоријече,
„А господска преварити није;
„Мени ваља ићи вјековати
„Са шареном Љутичином гујом.“
Кад ту краље ријеч разумио,
Поврати се, оде у одају
И он сједе на мека душека, 315
Сједе писат" књигу шаровиту.
Кад је ситну књигу накитио:
„Пријатељу, Љутица Богдане!
„Купи свате, оди по ђевојку,
„На поклон ти мила шћерка моја 320
„А за твоју гују шаровиту.“
Даде књигу хитру књигоноши,
Однесе је у Карловца града,
Танкој кули Љутице Богдана.
Кад је Богдан књигу проучио, 325
Богдан купи киту и сватове:
Старог свата Краљевића Марка,
А војводу Милош Обилића
За ђевера лијепој ђевојци,
А првљенца Топлицу Милана, 330
А за кума Косанчић Ивана;
По тефтеру свате покупио,
Сакупио хиљаду сватова,
Међу њима ђаче самоуче;
Два ђевера, до два Угричића. 335
Кад пођоше кита и сватови,
Поведоше коња ђевојачког,
Извуче се гуја из дувара,
Па се вуче коњу ђевојачком,
На коња се гуја исплазала, 340
У седло се коњу савијала,
На ункашу главу наслонила,
Да се чуде кита и сватови:
Шта ће цури ђувегија бити!
Ђе год свати на конак пануше, 345
Разапињу бијеле чадоре,
А гуја се у траву савија;
Ђе год свати у хану падају,
Сви сватови иду у одаје,
А гуја се у дувар завлачи.
Ето свата до Леђана града
А до куле леђанскога краља,
Сва излазе леђанска господа,
Сеир чине киту и сватове
И шарену Богданову гују,
С ким ће Анђа вијек вјековати.
Сви сватови коње одјахују,
Коње воде у топле подруме,
А јунаке на бијелу кулу,
А гуја се у дувар увуче.
Кад се саћин учинили били
И прођоше двије одаџије,
Кроз дувар се гуја увлачила
У одају дилбер Анђелији,
Увуче се њојзи у ложницу.
Кад пијевци крилма ударише,
Из ложнице гуја с извлачаше,
Завлачи се у камен дувара.
Кад бијела зора забјелила,
Тад запишта гуја, у дувару,
Онда вели Љутица Богдане:
„Побратиме ђаче самоуче!
„Отвори нам часно ванђелије,
„Па ти види, шта нам хоће гуја?“
Отворио ђаче самоуче,
Отворио часно ванђелије
И он гледа шта ванђеље пише,
Па говори Љутици Богдану;
„Побратиме, Љутица Богдане!
„Оно виче из дувара гуја:
„Да се спрема кита и сватови,
„Хоће гуја да ми путујемо,
„Да идемо своме завичају.“
Док повика чауш до чауша:
„Азурала кита и сватови
„Ко је пјешак, притежи опанке?
„Ко је коњик, притежи колане?
„Кратки данци, дуги су конаци,
„Земља туђа, калауза нејма.“
Опрема се кита и сватови,
Док изиђе ручка господскога,
И ручаше хиљаду сватова;
Па по ручку господски дарови,
Дароваше, што је за ког свата,
Ђеверове лијепом ђевојком.
Отален се свати подигоше,
Узјахују коње на авлији;
Кад узјаха лијепа ђевојка,
Извуче се гуја из дувара,
Доплаза се коњу и ђевојци,
Уз образ се коњу усплазала,
Када коњу на сапе изиђе,
Савија се у крило ђевојци,
У њедра јој главу наслоњаше.
Па отален свати полазише,
Пратила их леђанска господа
Преко поља до четири сата
И сеире киту и сватове;
Одмакоше кита и сватови,
Вратише се леђанска господа.
Кад дођоше до Карловца града
Са ђевојком кићени сватови,
Они чине свадбу и весеље
За петнаест дана бијелијех.
Отале се свати разлазише,
А остаде лијепа ђевојка,
Са шареном гујом боравећи.
Ни ту дуго не било времена,
Она роди два близанца сина,
Однијеше у бијелу цркву
Покрстише чеда пренејака,
Под именом: Јово и Никола.
Тако стаде три пуне године,
Цркви иде Богданова љуба,
У неђељу на васкрсеније,
На јутрењу и на летурђију,
А са својом младом невјестицом.
Онда стаде Богданова љуба
Прегледати по женском народу
И невјестам скоро доведеним,
Кад све пусте тавне и блиједе,
А њезина главна и свијетла.
Изиђоше из бијеле цркве,
Па ето их до бијеле куле,
Наскочила Богданова љуба,
Па црвена донијела вина,
На невјесту вино наћерала,
По добро је ћеиф ухватио,
Онда рече Богданова љуба:
„Невјестице, живота ми мога!
„Ја се чудим, чуда ми не стаје,
„Када јутрос у бијелој цркви
„Ја погледах по женском народу
„И невјестам скоро доведеним,
„Све бијаху тавне и блиједе
„А ти бјеше главна и свијетла,
„И још која с гујом боравиш ми,
„Оне младе с добрим јунацима!“
Ту превари своју невјестицу,
Бесједи јој невјестица млада:
„Чуј ме, мајко и свекрво моја!
„Што ми хвалиш њихове јунаке?
„Да ти видиш у мене јунака,
„Када скине гујину кошуљу,
„Сва с одаја разасја од њега,
„У по ноћи, као у сред по дне.“
А кад чула Богданова љуба,
Невјести је тихо говорила:
„Невјестице, живота ти твога!
„Кад ти гуја у ложницу дође,
„И кад скине гујину кошуљу,
„Укради ми њезину кошуљу,
„Да ја спржим кошуљу на ватри,
„Нек изиђе јунак у јунаке.”
Кад то чула невјестица млада,
Ту се јадно она преварила,
Кад јој гуја у ложницу дође
И кад свуче са себе кошуљу,
С љубом леже у меку ложницу,
Леже гуја санак боравити,
Привуче се Богданова љуба,
И гујину украде кошуљу,
На живу је ватру наложила:
„Шта ће њему гујина кошуља?
„Није дувар за добра јунака?!“ 475
Стаде цврка на ватри кошуље,
Стаде цика у ложници гује:
„Љубо моја, једна невјернице!
„Јеси ли ми вјеру заложила,
„У Леђану у кафаз одаји, 480
„Да ме ником проказати не ћеш,
„А ни мојој на оџаку мајци?
„Јадна мајко! што изгуби душу?
„Да сам теби шаровита гуја,
„Макар би ме икада виђела, 485
„Барем мати у зеленој трави,
„А сад ћеш ме виђет” у одаји,
„Сада, мати, па више никада.“
То изусти, па душу испусти.
