Женидба Шћепана Јакшића
0001 Дворбу двори Јакшића Шћепане
0002 У Саплету граду бијеломе,
0003 У Турчина Бојачића Алије.
0004 Дворио га за девет годинах,
0005 Не двори га да издвори благо,
0006 Ни доламе нове ни половне,
0007 Но Фатиму лијепу ђевојку,
0008 Не би ли јој обљубио лице –
0009 Не мога је ни оком виђети.
0010 Док заљеже десета година,
0011 Па се Турци у лов подигоше
0012 И зову Бојачић’ Алију:
0013 ”Ајде, Алија, у лов да идемо!”
0014 Па Алија слугу дозиваше:
0015 ”А, Шћепане, доведи ми ђога!”
0016 Скочи Шћепан, оседла му ђога,
0017 Но Алија говори Шћепану:
0018 ”Хајде, слуго, у лов да идемо!”
0019 Шћепан се у болест метнуо,
0020 Е га боли нога у кољено:
0021 ”Ја не могу одит’ уз планину!”
0022 Оно рече, обрну Алија.
0023 Брзо Шћепан у дворове пође
0024 И дозива робињу Кумрију,
0025 Те робињи ријеч говорио:
0026 ”А, чу ли ме, робиња Кумрија,
0027 Изда’ мене Фатиму ђевојку,
0028 И даћу ти једну боцу злата!”
0029 Е се млада слакоми на благо
0030 И Шћепану ријеч говорила:
0031 ”Ну причека’ Јакшићу Шћепане
0032 Причека’ ноћи до јације,
0033 Док вечера лијепа ђевојка!”
0034 Он причека док јација дође,
0035 Па ђевојци у одају пође,
0036 Виђе га Туркиња ђевојка,
0037 Од земље је на ноге скочила,
0038 Са Шћепаном млада говорила:
0039 ”Да што си ту, свињо и од свиње!”
0040 За б’јела се грла уфатише,
0041 Носе се, до поноћи било,
0042 Док их оба пљене попадоше,
0043 Шћепана б’јеле и крваве,
0044 А ђевојку вода попанула.
0045 Стаде Шћепан падат’ на кољена,
0046 Па се поче варати с ђевојком:
0047 ”А, ђевојко, среће не имала,
0048 Ну, погледа’ на пенџер од куле,
0049 По одаји сунце огријало –
0050 Са’ ће Алија из планине доћи,
0051 Оба ће не у одају наћи,
0052 Биће горе и тебе и мене!”
0053 На прозор се млада обрнула
0054 И бијеле руке отпуштила,
0055 Шћепан дуго и широко ману,
0056 Шњом удари у душеку меку
0057 И ђевојци обљубио лице.
0058 Шћепана је санак преварио,
0059 Те освану у крило ђевојци,
0060 Па га буди Фатима ђевојка:
0061 ”О, Шћепане, драги господару,
0062 Хајде узми најем на године,
0063 Па ти бјежи у Прилипу граду!”
0064 Хитро је Шћепан послушао,
0065 Благо скупи, у Прилип побјеже.
0066 Кад Алија од планине дође
0067 И робиња пред њим на пут пође,
0068 Те се плаче своме господару:
0069 ”Господару, чудо да ти кажем
0070 Од зулума твоје вјерне слуге,
0071 Што обљуби Фатиму ђевојку
0072 Без тестира и твога и мога!”
0073 Кад Алија на дворове дође,
0074 Он без воље сједе у дворове,
0075 Па је ситну књигу направио,
0076 Те је посла Јакшићу Шћепану:
0077 ”Мио зете, ако будеш суђен,
0078 Купи свате, хајде за ђевојку!
0079 Ти окупи сватах три стотине,
0080 Но немо’ звати српске поглавице,
0081 И немо’ зват’ Рељу кавгаџију
0082 И не зови Марка манитога!
0083 Не купи свате по хаинству,
0084 Но покупи свате по делијнству,
0085 По ођелу и добру оружју,
0086 Хоџаклије и хоџаковиће,
0087 Све суврст од двадест годинах,
0088 Да ми буде дика пред Турцима
0089 Какви су ми свати за Фатиму!”
0090 Кад Шћепана књига допанула,
0091 Али виђе што му ситна пише;
0092 Друга га је књига допанула
0093 Од Туркиње његове ђевојке,
0094 У књигу му млада оправила:
0095 ”О, Шћепане, драги господаре,
0096 Ти не слуша’ што т’ Алија пише,
0097 Алија ти око главе ради;
0098 Ти не купи свате од делијнства,
0099 Но покупи свате по хајинстве,
0100 Хоџаклије и хоџаковиће,
0101 Све јунаке од кућах добријех,
0102 Што не жале за образ гинути –
0103 Стара свата Обилић Милоша,
0104 Барјактара Рељу Крилатога,
0105 А цавуша Краљевића Марка,
0106 Но не остав’ војеводу Јанка;
0107 И дозови Кавгу Радосава,
0108 Е је јунак срца великога,
0109 Веље главе, очих крвавијех,
0110 Ђе он види у гору Турчина,
0111 Е га гледа мрко поријеко,
0112 Бјеже од њега власи и Турци;
0113 Два ђевера, два Војиновића,
0114 Шњима ходи у Саплету граду!”
0115 Кад Шћепана књига допанула,
0116 Велике је свате сакупио,
0117 Поведе их у Саплету граду.
0118 Дивно Турци свате дочекаше,
0119 Доста дају пива и јестива,
0120 У софру свати наздрављаху.
0121 Па скочише два ђевера млади,
0122 Уљегоше лијепој ђевојци.
0123 Димно им се млада поклонила,
0124 Десне им руке пољубила,
0125 А просипа сузе од образах.
0126 Питају је два Војиновића:
0127 ”А што ти је, наша снахо млада?
0128 Али си се, снахо, препанула,
0129 Е л’ нијесу свати ођевени
0130 Али су ти немили ђевери?”
0131 Ђевојка стидом бесједила:
0132 ”Све је у вољу како сам виђела,
0133 Но сам ви се јадна препанула,
0134 Е сам данас очима виђела
0135 Ђе се грију два гвоздени ражња
0136 Да се пеку два ђевера млади.”
0137 Тада рече Војиновић Марко:
0138 ”Бјежи, Јанко, међу сватовима,
0139 Е хоћемо оба погинути,
0140 Наша ће се кућа ископат’!”
0141 Не кћеше се браћа оставити;
0142 Отуд дође шездесет Тураках,
0143 Заклаше их ка двоје јагњади
0144 И испекоше два ђевера младе.
0145 Глас допаде Краљевића Марка
0146 Е пеку два ђевера младе.
0147 Скочи Марко од земље на ноге
0148 И сви свати једанак остали,
0149 Кеисаше на врата од града,
0150 Ал’ су пуста затворена врата,
0151 Пред врата тридес’ вратаржија,
0152 Свакојему посјекоше главу,
0153 Па на врата свати кеисаше,
0154 Бију редом врата топузима,
0155 Од топузах ћепанице скачу.
0156 Докле дође Краљевићу Марко
0157 И удари топузом у врата,
0158 Натроје их бјеше саломио,
0159 Изљегоше сватах пет стотинах.
0160 Поврати се Марко натрагове,
0161 И шњим ојде Кавга Радосаве,
0162 Па за собом врата затворише,
0163 У дворове дођоше Алији,
0164 Голе сабље носе у деснице,
0165 У Турке уриш учинише
0166 И стотину главах посјекоше,
0167 Уфатише Бојичић’ Алију,
0168 И његова два посопца сина.
0169 Ного Марко говори с Алијом:
0170 ”Пријатељу, да се подмиримо,
0171 Да ти врнем даре натрагове!”
0172 Па му закла два близанца сина,
0173 Нагони га Краљевићу Марко
0174 Да залага месо од синовах,
0175 Но га гледа мрко поријеко,
0176 Врже сабљом, посјече му главу.
0177 По дворе му покупише благо
0178 И узеше Туркињу ђевојку,
0179 Поведоше у Прилипу граду.
0180 Здраво дође, весела му мајка!
