Женидба Стојана Јанковића

Извор: Викизворник

Још од зоре нема ни помена,
Удбињска се отворише врата,
И изие једна чета мала,
За тридесет и четири друга,
Пред њоме је Лички Мустај-беже,
Оде беже у Кунар планину,
Да он лови лова по планини.
Хода беже три-четири дана,
Ништа бего уловит' не може,
Поврати се Лики и Удбињи,;
Када сиђе под гору јелову,
Уврати се на воду чатрњу,
Да почине и да воде пије;
Баци очи под јелу зелену,
Ал' с' од јеле разасјале гране;;
Када дође Мустај-беже Лички,
Пјан катана под јеликом спава
Сав у срми и у чистом злату:
На глави му калпак и челенке,
Један калпак, девет челенака,;
Покрај њих је крило оковано,
Ваља крило хиљаду дуката;
На плећима зелена долама,
На долами тридесет путаца,
Свако пуце по од литру злата,;
Под гр'оцем од три литре злата,
И оно се на бурму отвара,
У њем' носи за јутра ракију;
По долами троје токе златне,
Златне токе по од двије оке,;
Двоје вите, а треће салите;
На ногама ковче и чакшире,
Жуте му се ноге до кољена,
Побратиме, како у сокола,
Из ковчи су синчири од злата,;
На синчирим' ситне титреике,
Што ђевојке носе у гр'оцу;
Опасао мукадем појаса,
За појасом девет Даницкиња,
Све у чисто заљеване злато;;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна
И у њима ри камена драга,
Ваља сабља три царева града;
У крилу му лежи павталија,;
На њојзи је тридесет карика,
Свака павта од десет дуката,
Код нишана од тридесет дуката,
Више злата, него љута гвожђа;
Кад јунак из травице дине,;
Уз јелу се извијају гране;
Притиште га Мустај-беже Лички
Су тридесет и четири друга,
Измаче му свијетло оружје;
Кад се прену јунак из травице,;
Те он виђе црнијем очима,
Да су њега Турци притиснули,
А код њега не има оружја:
Како кога руком' доватише,
Те о земљу њиме удараше,;
Та у њему живо срце пуца;
Уби њему друга седмерицу,
Док му б'јеле освојише руке,
Савезаше, па га поћераше,
Поћераше бијелој Удбињи,;
привезаше на њега оружје,
Нек се чуди мало и велико,
Ђе увати Мустај-беже Лички
Та катану под свијем оружјем.
Кад су били пољем широкијем,;
Проговара Мустај-беже Лички:
"Ој Бога ти, незнана катано!
"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како л' тебе по имену вичу?
"Куда ли си био намислио?;
"Камо твоја дружина остала?"
А катана њему проговара:
"Што ме питаш, Мустај-беже Лички?
"Јеси л' чуо Латинско приморје,
"Код приморја ришћанске Котаре;
"И у њима Јанковић-Стојана?
"Ја сам главом Јанковић Стојане;
"Нисам више ни имао друга,
"Осим Бога и себе једнога,
"А нијет сам био учинио,;
"Да се спустим до под твоју кулу,
"Да измамим Хајкуну ђевојку,
"Да одведем себе у Котаре,
"Па ми не би од Бога суђено:
"Проклето ми пиће преварило.";
Тада рече Мустај-беже Лички:
"Бе аферим, Јанковић-Стојане!
"Баш си дош'о у онога руке,
"Који ће те, море, оженити."
У ријечи пали под Удбињу;
Испод куле Мустај бега Личког,
Гледа чету мало и велико,
И Хајкуна са бијеле куле
Мила сестра Мустај-бега Личког,
Пред њоме је ђерђеф од марџана,;
У рукама игла од биљура,
Пуни злато по бијелу платну;
Када виђе чету из планине,
Они воде свезана јунака
Код његова свијетла оружја,;
Испред себе ђерђеф отурила,
Двије му је ноге подломила,
Па је собо била говорила:
"Боже мили! чуда великога!
"Зла погледа у добра јунака!;
"Како ли га Турци преварише,
"И без ране и без мртве главе
"Свезаше му руке наопако?"
Кад дружину на рачун узела,
Ал' не има друга седморице.;
Кад падоше под бијелу кулу,
Од Стојана узима оружје,
Па оружје носи у ризницу,
А Стојана спушта у тавницу
У дубини триста ендезета,;
Ђено лежи вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Оде беже у нову механу,
Оде пити с четницима вино,
Да се вали Турцим' Удбињаним',;
Каквог је роба заробио.
Подиже се лијепа ђевојка,
Она иде на тавничка врта,
И донесе једну кову вина,
На узицу спушта у тавницу,;
Са тавнице грлом довикује:
"О јуначе, Бог те не убио!
"Откле ли си, од које л' крајине?
"Како ли те Турци преварише,;
"Те свезаше код оружја руке?"
Узе Стојан, те он попи вино,
Па ђевојци бјеше бесједио:
"Ко ме виче са тавнице б'јеле?
"Пиво ми је грло преузело,;
"Пусти мене на чекрк узицу,
"Извуци ме до пола тавнице,
"Па ћу тебе онда казивати."
Када то чула Туркиња ђевојка,
Пусти њему на чекрк узицу,;
На узици куке од челика,
Извуче га до пола тавнице;
проговара Јанковић Стојане:
"Ко ме пита са тавнице б'јеле?"
Јави му се Туркиња ђевојка:;
"Ја те питам, незнана катано!
"Ја сам сестра Мустај-бега Личког."
Проговара Јанковић Стојане:
"О Хајкуна, да те Бог убије!
"Ја сам главом Јанковић Стојане,;
"Ја сам с тебе допао тавнице;
"Пјана су ме Турци преварили,
"Те свезали наопако руке."
Вели њему Туркиња ђевојка:
"Чујеш мене, Јанковић-Стојане!;
"А ја ћу ти бити вјерна љуба.
"У мог брата Мустај-бега Личког
"Та имају двије куле блага:
"Једна моја, а друга његова;
"Ако буде мријети по реду,
"Хоће нама обје останути.";
Проговори Јанковић Стојане:
"А не лудуј, Хајкуна ђевојко!
"Бога ми се не бих потурчио,
"Да ми даду Лику и Удбињу.
"Ја имадем у Котарим' блага;
"Више, Богме, него у Турака,
"А бољи сам јунак од Турака.
"Ако Бог да, лијепа ђевојко!
"Сјутра прије половине дана
"Окренуће скакат' Котарани;
"По Удбињи и око Удбиње,
"Извадиће Стојка из тавнице."
Одговара Туркиња ђевојка:
"Бе не лудуј, Јанковић-Стојане!
"Докле твоји Котарани дођу,;
"Хоће тебе Турци погубити;
"Већ јеси ли, болан, вјере тврде,
"Да ћеш мене узет' за љубовцу,
"Да избавим тебе из тавнице?"
Вели њојзи Јанковић Стојане:;
"Тврда вјера, лијепа ђевојко!
"Узећу те за вјерну љубовцу,
"Доиста те преварити не ћу."
Кад то чула лијепа ђевојка,
Спушта њега у тавницу тавну,;
Па отиде на танану кулу;
Мало време за тим постојало,
Дође беже из нове механе,
Ђевојка се премеће по кули,
Њу ми пита Мустај-Беже Лички:;
"Што је тебе, моја сестро мила?" -
"Не питај ме, брате Мустај-беже!
"Забоље ме и срце и глава,
"Сву је мене зима обузела:
"Богме, брате, мријети ваљаде:;
"Већ ти сједи на меке душеке,
"Да ти паднем у криоце главом,
"Да ја пустим моју гр'јешну душу."
Жао бјеше Мустај-бегу Личком,
Јер од рода више никог нема,;
Пусти сузе низ бијело лице,
Па он сједе на меке душеке,
Цура паде у криоце главом,
Једну руку у џепове тура,
Другу руку брату у њедарца,;
Док украде кључе од тавнице,
Од ризнице и од коњушнице,
Превали се по меку душеку,
говори јој Мустај-беже Лички:
"Сестро моја, Хајкуна ђевојко!;
"Није л' Бог д'о мука одминула?! -
"Јесте брате, милом Богу вала!"
Подиже се Мустај-беже Лички,
Он отиде на зелену лонџу,
Да вијећу чини с Удбињаним',;
Како ли ће уморит Стојана;
А ђевојка на ноге скочила,
Па отвара бијелу ризницу,
Стојаново извади оружје
И накупи егбета дуката,;
Па се спусти пред тавницу б'јелу,
Из тавнице изводи Стојана,
Одведе га пред подруме б'јеле,
Извадише коње из подрума:
Добра ђога бега Личанина,;
Што га јаше на мејдан јуначки,
И вранчића љубе Личанина,
Код бржега у крајини нема;
Ðога јаше лијепа ђевојка,
Стојан јаше вранца од мејдан;;
Окренуше пољем широкијем,
Примише се у Огорјелицу,
Од ње право у Кунор планину,
Из Кунора у поље Котарско.
Тада рече Јанковић Стојане:;
"О Хајкуна, лијепа ђевојко!
"Баш се мене задријема тешко,
"Веш одјаши од коња ђогата,
"Хоћу мало санак боравити."
Вели њему Туркиња ђевојка:;
"Не, Стојане, твога ти јунаштва!
"Гони вранца у равне Котаре,
"Па је ласно санак боравити:
"Ја се бојим чете од турака."
Не шће Стојан послушат' ђевојке,;
Већ од коња добрих одсједоше,
Па он сједе у зелену траву,
А ђевојци у криоце главу,
Заспа Стојан као јагње лудо,
Ал' ђевојка спавати не може.;
Док се бијел данак запознаде,
Рано рани Мустајбеговица,
Да обиђе н кули ђевојку,
Болесна је синоћ омркнула;
Ал' не има на кули ђевојке,;
Покупљено из ризнице благо,
У тавници нема Јанковића,
А не има у подруму коња;
Поврати се на бијелу кулу,
Те избаци пушку хаберника;;
Зачу беже на зеленој лонџи,
Своме се је јаду осјетио,
Он се вати у џепове руком,
Из џепова кључи покрадени;
Тад' повика Мустај-беже Лички:;
"Браћо моја, тридесет Удбињана!
"Утече ми Јанковић Стојане
"И одведе Хајкуну ђевојку,
"Већ на ноге, ако Бога знате!"
Чудан адет бјеше у Турака:;
Готови им коњи под седлима,
Добријех се коња доватише,
И широко поље прејездише,
Кунора се горе доватише,
Од Кунора у поље Котарско.;
Гледа Хајка из зелене траве,
Често гледа под Кунор планину,
Ал' се прамен запођеде таме
А од паре коњске и јуначке,
Позна брата Мустај-бега Личког;
И за њиме тридесет Удбињана,
А не смије да Стојана буди,
Већ прољева сузе од очију
По образу Јанковић Стојана;
Кад се прену Јанковић-Стојане,;
Он бесједи Туркињи ђевојци:
"Што је тебе, Туркињо ђевојко!
"Те прољеваш сузе од очију?
"Ил' ти жалиш брата Мустај-бега?
"Ил' његова блага големога?;
"Ил' ти није у вољу Стојане?"
Одговори Туркиња ђевојка:
"О Стојане, жалосна ти мајка!
"Ја не жалим брата Мустај-бега,
"Нит' ја жалим блага његовога,;
"Ја сам нама блага понијела;
"Ти си мене насред срца мога;
"Ето, болан, Личког Мустај-бега
"И са њиме тридесет Удбињана,
"Јаши вранца, бјежи у Котаре,;
"Обоје смо изгубили главе."
Кад виђе Јанковић Стојане,
Он говори Туркињи ђевојци:
"Не ћу Богме, Хајкуна ђевојко,
"Жао су ми Турци учинили,;
"У трави ме пјна притиснули,
"Сад се хоћу дариват' са шуром;
"Већ ти јаши вранца од мејдана,
"А дај мене твојега ђогата,
"Побољи је мало од вранчића,;
"Да ја идем шури у сретање."
Скочи Стојан на добра ђогата,
А ђевојка на малена вранца,
Бјежи млада бијелу Котару,
А Јанковић бегу у сретање;
Да је коме сјести, те поглати,
Да он види чуда великога,
Кад удари тридесет на једнога,
Па не шчека кућа ни једнога!
Тридесет Стојан одсијече глава,;
И увати Мустај-бега Личког,
Свеза њему руке наопако,
И доћера њега до ђевојке,
Па потеже сабљу оковану,
И ђевојци беше говорио:;
"О Хајкуна, сестро Мујагина!
"Ми овако шуре дарујемо."
Па заману сабљом окованом;
А ђевојка подбацила руке:
"Не, Стојане, твога ти јунаштва!;
"Не остави сестру без заклетве,
"И тебе би сестре жао било;
"Врати њега, не иде Удбињи."
Стојан своју сабљу повратио,
Бегу боље попритеже руке,;
Па га врати натраг у Удбињу
И овако њему бесједио:
"Када, море, у Удбињу дођеш,
"С Удбињаним' сједеш пити вино,
"Лагат' немој, већ све право кажи,;
"А џаба ти живот на мејдану."
Оде беже у Удбињу свезан,
Стојан оде у равне Котаре,
И одведе Туркињу ђевојку,
Покрсти је и вјенча је за се,;
Па је љуби, кадгођ се пробуди.

Избор[уреди]

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 89-97.