Женидба Ивана Сењанина

Извор: Викизворник


Женидба Ивана Сењанина

0001 Огласи се лијепа дјевојка
0002 У Мостару на крајину граду,
0003 Просило је триста просилаца,
0004 И сам паша од Мостара града
0005 И сам царе за везира свога;
0006 Курва неће за тог ниједнога,
0007 Нег’ би ћела за царева сина,
0008 Ал’ је д’јете лудо и нејако.
0009 Није само од седам година.
0010 То се чудо надалеко чуло
0011 И то чудо и до Сења дође.
0012 За то чуо Сењанин Иване,
0013 Пак поткива добре коње своје
0014 У њиове ноге све четири,
0015 Сребром двије, а у двије златом;
0016 Пак дозивље двије кулунђије,
0017 О себи је сребро поковао,
0018 И дозивље двије терзије,
0019 Пак о себи скерлет покројио.
0020 Пак оседла добре коње своје,
0021 Сигура се од Сења Иване
0022 И отиде камену Мостару.
0023 Каде дође до Мостара града
0024 И он нађе на еглену Турке,
0025 На чаршији пред Мостаром градом,
0026 Турски њима салам називаше:
0027 „Саламалећ, Мостарани Турци!“
0028 Али вели паша од Мостара:
0029 „Здраво да си, делијо незнана!“
0030 Али рече од Сења Иване:
0031 „Не будали, паша од Мостара,
0032 Ја нијесам незнана делија,
0033 Него царев точибаша Мујо!“
0034 Ал’ му вели паша од Мостара:
0035 „Ај Турчине, точибаша Мујо,
0036 Залуду си коње потрудио,
0037 Мостарка је гиздава дјевојка,
0038 Неће ћети ни гледати на те,
0039 Да камоли да би пошла за те,
0040 Јер њу проси триста просилаца,
0041 И ја паша од Мостара града
0042 И сам царе за везира свога ─
0043 Неће курва за тог ниједнога,
0044 Нег’ би ћела за царева сина,
0045 Ал’ је д’јете лудо и нејако,
0046 Није само од седам година!“
0047 Тадај вели од Сења Иване:
0048 „Вај, Бога ти, паша од Мостара,
0049 Ђе су двори овде дјевојачки?“
0050 Ал’ му рече паша од Мостара:
0051 „Ај ти, точибаша царев Мујо,
0052 Ти окрени добре коње своје,
0053 Пак појаши кроз Мостар бијели,
0054 А кад будеш насред б’јела града,
0055 Ти погледај здесна налијево,
0056 Угледаћеш дворе дјевојачке ─
0057 Двори јесу лимом покривени,
0058 А пенђери сребром преплетени,
0059 И на њима јабука од злата,
0060 У јабуци два камена драга!“
0061 А кад чуо од Сења Иване,
0062 Он окрену добре коње своје
0063 И отиде кроз Мостар бијели.
0064 А кад био насред б’јела града,
0065 Погледа здесна налијево
0066 И угледа дворе дјевојачке,
0067 Који јесу лимом покривени.
0068 Кад је [био] двору на погледу
0069 Угледа га мостарска дјевојка,
0070 Пак старицу мајку дозиваше:
0071 „Вај, старице, моја мила нане,
0072 Да ти видиш чудана јунака!
0073 Мене проси триста просилаца,
0074 И још паша од Мостара града
0075 И сам царе за везира свога ─
0076 Нећу, нане, за тог ниједнога,
0077 Смотавај ми б’јело руво моје
0078 С овијем ћу сада одлазити!“
0079 Ал’ изиђе дјевојачка мајка,
0080 Ал’ изиђе пред бијеле дворе
0081 И дочека од Сења Ивана.
0082 Ал’ вели од Сења Иване:
0083 „Саламалећ, дјевојачка мајко,
0084 Дај дјевојку оваком јунаку!“
0085 Али дође дјевојачка нане,
0086 Те Ивану добре коње прима,
0087 Коње води доље у подруме,
0088 А Ивана горе у чардаке;
0089 Коњма даје јечма и пшенице,
0090 А Ивану лагане обеде,
0091 И даде му слатке малвазије
0092 И лијепе жежене ракије,
0093 И смотава руво дјевојачко.
0094 Кад се они мало понапише
0095 И на добре коње сусједоше,
0096 Паке језде кроз Мостар бијели.
0097 То гледају Мостарани Турци,
0098 Још говоре Турци Мостарани:
0099 „Ну ти курве точибаше Мује,
0100 Ђе одведе гиздаву дјевојку!“
0101 Али вели паша од Мостара:
0102 „Чудни коњи точибаше Мује ─
0103 Овакове добре коње кажу
0104 У неког Сењанина Ивана!“
0105 Паке језде три бијела дана,
0106 Нит’ клањаше ни Бога молише,
0107 Нити турски абдес узимаше.
0108 Кад четврто јутро освануло,
0109 Али рече мостарска дјевојка:
0110 „Вај, Турчине, точибаше Мујо,
0111 Пријеђешмо земљу и градове,
0112 Нит’ клањасмо нит’ Бога молисмо,
0113 Нит’ турски абдес узимашмо ─
0114 Вира моја, покаурисмо се!“
0115 Али вели Сењанин Иване:
0116 „Не будали, драга душо моја,
0117 Кад дођемо двору бијеломе,
0118 Клањаћемо и Бога молити
0119 И ми турски абдес узимати!“
0120 А кад бише више Сења града,
0121 На погледу двору Иванову,
0122 Угледа ји мајка Иванова,
0123 Далеко и она угледала,
0124 А мало ближе и сусретала,
0125 Пак Ивану сину бесјеђаше:
0126 „Вај, Иване, драго јање моје,
0127 Јеси ли ми здраво и весело,
0128 Водиш ли ми милу снау моју?“
0129 А кад чула Туркиња дјевојка,
0130 Она цикнула како љута змија,
0131 Од јада се к црној земљи вија,
0132 И потрже ноже од појаса
0133 Да удари себе у срдашце.
0134 Ал’ допаде мајка Иванова,
0135 Уфати је за нож и за руку:
0136 „Бог ми с тобом, драга снао моја!“
0137 Доведе је Сењу бијеломе,
0138 Часнијем крстом је покрстио
0139 И узе је за вијерну љубу;
0140 Нигда јунак није прекорио
0141 Да је била Туркиња дјевојка.
0142 Ни ту био, ни право казао!



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.