Женидба Бранковића Вука

Извор: Викизворник


Женидба Бранковића Вука

Књигу пише Бранковићу Вуче,
Пак је шаље Крушев-долу равном,
А на руке славну цар-Лазару:
»Чујеш мене, славан цар Лазаре,
Чуо јесам ђе говоре људи, 5
Ђе имадеш кулу на обали,
А око н>е кићена бостана,
У бостану цв'јећа за кићења,
А највише румене ружице,
У тебе је ружа за тргања,
А ја младо момче за кићења,
Поклони ми питому ружицу,
Твоју шћерцу Марију ђевојку,
Да се момак ја закитим н>оме?«
Кад је так'у књигу направио,
Направио, пак је оправио,
Књига оде Крушев-долу равном.
Књигу гледа славан цар Лазаре.
Кньигу гледа, а смије се на н>у,
До њег сједи царица Милица.
Господару сједи уз кољено,
Господару славну цар-Лазару,
Смјерно сједи, а тихо говори:
»Господине, славан цар Лазаре,
Отклен теби так'а књига дође?
И досад су књиге долазиле,
Ал' нијесу тако радостиве,
Те се на њу насмијати пође?«
А вели јој славан цар Лазаре:
»Госпојице, царице Милице,
Ево мени ситна књига дође,
Од јунака Бранковића Вука,
Који тражи за себе ђевојку,
Сад он проси нашу милу шћерку,
Јест Марију кићену ђевојку,
'Оћемо ли цуру поклонити?
О Милице, моја вјерна љубо!
Видио сам Бранковића Вука,
Кад год сам га очима видио,
Вазда ми се срцу умилио,
Чини ми се да би јунак био,
Ја бих њему цуру поклонио,
Нек имадем мила зета свога,
Мила зета од боја јунака,
Ако мени до невоље дође,
Нек се мени у невољи нађе.«
А кад зачу царица Милица,
Сузе проли, Лазару говори:
»Господаре, славан цар Лазаре,
Прођ' се врага и ћавола црна,
И проклета Бранковића трага,
Бранковићи једни невјерници,
Ако и кад буде по земану,
Невјеру ће теби учинити,
Недај њему своје шћерце миле,
Ако ћеш ти мене послушати,
Никад му је нећеш поклонити.«
А кад зачу славан цар Лазаре,
На то се је царе насмијао,
Што говори царица Милица.
Пак шарену књигу направио,
Опреми је Бранковићу Вуку:
»Чу ли мене? Бранковићу Вуче,
Ти не проси царице ђевојке,
Нит' се мори, ни купи сватове,
Ти нијеси од моје прилике,
Ни од моје ни од ђевојачке,
У н>е има млого муштерија:
Седам краља од седам земаља,
И двадесет и два џенерала,
И тридесет и три капетана,
Томе цуре не дам ни једноме,
Нит' се мори, ни купи сватове.«
Кад је так'у књигу направио,
Књига оде Бранковићу Вуку,
А кад виђе Бранковићу Вуче,
Књигу гледа, а смије се на њу,
Ону гледа, другу ситну пише,
Пак је шаље славну цар-Лазару:
»Господаре, славан цар Лазаре!
Не чудим се што у књизи пишеш,
Да ми нећеш поклонит ђевојке,
Већ се чудим што ми, царе, збориш,
Да нијесам од прилике твоје,
Ни тако се не дају ђевојке,
Већ се дају лијепе ђевојке:
Ти састави цури муштерије,
Што год цура има муштерија,
Све састави цури муштерије,
Кога 'оће кићена ђевојка,
Ономе је подај за љубовцу,
А и ја ћу Крушев-долу сићи,
Кад сам прије долу силазио,
Дала ми је сјајно обиљежје:
Босијока и златну мараму,
У марами сјајно огледало,
А на њему слика ђевојачка,
Како мене преварити неће;
Ако л' ми се, царе, не вјерујеш,
Кад ја сиђем Крушев-долу равном,
Тури мене на дно у тавницу,
Чини са мном шта је теби драго.«
Кад је так'у књигу направио,
Направио, пак је оправио,
Књига оде Крушев-долу равну,
На кољено славну цар Лазару,
Кад је Лазар књигу прихватио,
Прихватио, пак је проучио,
Те видио што му кььига пише,
Од земље је на ноге скочио,
Пак пошета низ бијеле дворе,
Право оде Марији ђевојци,
Својој шћери добро јутро даје,
А Марија на ноге скочила,
Своме баби здравље прихватила,
И његову руку пољубила,
А вели јој славан цар Лазаре:
»ЦЈћери моја, Маријо ђевојко,
Чу ли мене што ћу говорити:
Муштерије твоје додијаше, 120
Муштерије су четири стране,
Што те проси све седам краљева,
Седам краља од седам земаља,
Ни томе се не би зачудио,
Што те просе дваДест џенерала, 125
И тридесет и три капетана,
И то би ја лако прегорио,
Прегорио и одговорио,
Ал' ево ми ситна књига дође,
Од сокола Бранковића Вука, 130
Овако ми ова књига каже,
Да си њему лице поклонила,
Да си њему вјеру заложила,
И дала му китно обиљежје,
Да га вјером преварити нећеш, 135
Да ћеш поћи њему за љубовцу?
Чу ли мене, кићена Маријо!
Ти обирај своје муштерије,
Па ти узми кога теби драго.«
Овако је баби говорила:
»О мој бабо, славан цар Лазаре!
Стид је мене и гледати у те,
А камоли с тобом говорити,
Али ћу ти право говорити:
Што гођ имам млада муштерија,
Онак'ога нејмам ни једнога,
Ко сокола Бранковића Вука,
Ја ћу њега, ја нећу никога,
А кад зачу Марија ђевојка, 140
Ја сам њему вјеру заложила,
За њега сам лице одгојила,
Прије ће се камен растопити,
Нег' ћу њега вјером преварити.«
То говори Марија ђевојка
Милу бабу славну цар-Лазару,
Есабљаше, нико не чујаше,
А то чује госпоја Милица,
Кад то зачу госпоја Милица,
Са чардака са демир пенџера,
Од земљице на ноге скочила,
А у врата ногом ударила,
Те овако шћери говорила:
»Шћери моја, Маријо ђевојко,
Што то радиш? од Бога ти тешко!
Зар ти нећеш мајку послушати,
Коме ће те мајка поклонити,
Већ обираш сама муштерије,
Већа ти је несрећа од среће,
Ни ту теби неће бити среће,
Што ће теби Бранковићу Вуче?
Што ће теби проклето кољено?
Ако пођеш њему за љубовцу,
На теби ћу клетав оставити,
Никад нећу за те упитати,
Ја би' тебе боље удомила,
За господу и господичића.
За сокола и соколичића.«
И вели јој Марија ђевојка:
»Мајко моја, царице Милице!
Ја те за то нећу ни питати,
А њему ћу лице поклонити,
Поклонити Бранковићу Вуку.
Рођеноме Србину јунаку!«
А кад зачу царица Милица,
Сузе проли, а шћери говори:
»Шћери моја, Маријо ђевојко,
Како сам ја прије сан уснила,
Виђела сам срећу и несрећу,
Ђе је тебе вода понијела,
Пак те више нећу ни жалити,
Док је мени моје шћери миле,
Шћери моје Јелисавке младе,
Она 'оће ђе је мајка даде!«
Кад то рече царица Милица,
Сузе проли низ бијело лице,
Пак се врати у бијеле дворе,
Узе Јелку на бијело крило,
Јелку л>уби, а Јелки говори:
»Јелисавка, моја шћери мила,
Колико си мајци мила била, 200
Данас си ми двапут више мила;
Марија ме није послушала,
Бранковићу лице поклонила,
Бранковићу једном невјернику!«
Сад да видиш славна цар-Лазара, 205
Шарену је књигу направио,
Пак је шаље Бранковићу Вуку:
»О мој зете, Бранковићу Вуче,
Купи свате, хајде по ђевојку,
Купи свата колико ти драго, 210
Хајде мени кад је теби драго?«
Кад јетак'у књигу направио,
Направио, пак је оправио,
Књига оде Бранковићу Вуку,
Књигу гледа Бранковићу Вуче, 215
Књигу гледа, а смије се на њу,
Стаде Вуче купити сватове,
Сад да видиш славна цар-Лазара,
Он састави српске поглаваре,
У Крушеву на бијелој кули, 220
Посједоше један до другога,
А све млађи ниже старијега,
До цара је Југ-Богдане стари,
А до њега Бановић Страхило,
С десне стране Баковић Страхило, 225
А с лијеве девет Југовића,
Међу њима Косовац Иване,
А до њега Топлица Милане,
До Милана Обилић Милоше,
До Милоша Бановић Секуле, 230
И по реду остале војводе,
Пак сједоше хладно пити вино,
А млађи им винце послужише,
Замеђено и зашећерено;
Кад се Срби винца напојише, 235
О свачему славно говорише,
А највише о добру јунаштву,
Кад јуначки разговор водише,
Онда рече славан цар Лазаре:
»О војводе, моја браћо драга, 240
Послушајте што ћу говорити :
Сад ј' у мене најпрво весеље,
Ја сам скоро цуру поклонио,
Поклонио Бранковићу Вуку,
Ђевојка је срећу изабрала, 245
Ваља нам се за то постарати,
И весеље једно учинити,
Да ми једну свадбу саставимо,
И сватове китне дочекамо,
Што бисте ви мени сјетовали, 250
Сјетовали и бегенисали,
Је л' ђевојка срећу задобила?
Је ли соко према ластавици?«
Кад то чуше сва српска господа,
Сваки шути, ништа не говори, 255
А погледа један на другога,
И који би стио говорити,
Неће цару да хатар исквари,
Господару славну цар Лазару,
Ал' не шути Бошко Југовићу, 260
Већ говори господару своме:
»Господаре, славан цар Лазаре,
Ни ту њојзи нејма веће среће,
Што би цуру Вуку поклонио,
Ал' за благо, али за јунаштво? 265
Ал' од страха, али од јунаштва?
Још имаде српскијех војвода,
Које славно Србадија хвали,
За Србине и српске синове?
Бранковићи, једни невјерници! 270
Што ће твоју цуру запросити?
Господаре, Њеманић Лазаре,
Међу нам' си госпо'ско кољено,
Љубимо ти руку и кољено,
И пазимо кајно старијега, 275
Сад видиш ли нашијех војвода,
Који славу и јунаштво хране,
Царевину од душмана бране,
А јадан ти Бранковићу Вуче!
Сваког ћу ти по имену казат,
Ево првог војводу Милоша,
Кога таког већ не рађа мајка,
Осјем једног Краљевића Марка,
Ђе гођ буду та оба јунака,
Нико њихе надјуначит неће,
Добре коње од мејдана хране,
Сву нам земљу од душмана бране,
А за Вука нико и не знаде,
Нит' га знаде нити га познаде;
Пак ти трећег ја кажем јунака,
По имену: Бановић Страхила,
Што ти вазда сједи уз кољено,
А љуби ти руку и кољено,
И чува ти круну позлаћену,
У Крушеву и цареву двору;
А четврто: Бановић Секула,
Он је бољи, већ га кажу људи;
А пето је: Косовац Иване,
А шесто је: Топлица Милане,
А седмо је: Реља Бошњанине,
А осмо је: Љутица Богдане,
А што ти је Реља Бошњанине,
Златна храни у раменим крила,
На крилу му соко 'тица сива;
А девето : Момчило војвода,
А десето: Смедеревац Ђуро,
И два брата: два Војиновића,
Што год има дванајест војвода,
Сва их слава и Србија знаде,
А за Вука нико и не знаде,
Што би њему цуру поклонио,
Поклонио душманину своме,
Душманину своме и српскоме?!«
Кад то зачу славан цар Лазаре,
Нимало му мило не бијаше,
Ал' му друга бити не могаше,
Већ овако Бошку говораше:
»О мој шура, Бошко Југовићу!
Чудим ти се, сив-зелен соколе,
Мудра глава што говори лудо,
Што ти кудиш Бранковића Вука,
А нек знадеш Бошко Југовићу,
До мене је вазда први Вуче,
Како досад тако и од сада,
Биће мени узданица тврда!«
Кад то зачу Бошко Југовићу,
Од земљице на ноге скочио,
И трпезу ногам' погазио,
На Милоша оком намигнуо,
За н>им Милош на ноге скочио,
Изидоше пред цареве дворе,
Ниже двора у топла подрума,
У подруму коње похваташе,
Похваташе, па их посједоше,
Оћераше низ поље Косово,
Док дођоше мору на обалу,
И на мору лађу ухватише,
Увезоше с' пак се превезоше,
И одоше у земљу Русију,
Мало време за дуго не било,
Док ево ти Бранковића Вука,
И он води пет стотин' сватова,
До Крушева до царева двора,
Дочека их славан цар Лазаре,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу,
А то гледа царица Милица,
Са чардака са демир-пенџера,
На крилу јој Јелисавка млада,
Шћерцу љуби, а шћери говори:
»Шћери моја, Јелисавка млада
Колико си мени мила била,
Данас си ми двапут још милија,
Ја имадем два румена цв'јета,
Да закитим два сокола сива,
Ал' Марија и не мари за ме,
Јер не слуша своје миле мајке,
Већ избира како знаде момке,
А не гледа соја ни племена,
Ни јуначког српскога сјемена
Јер не слуша баба ни матере,
Већ оставља своју милу мајку,
'Оће Мара за црна гаврана!«
И кад тако свате дочекаше,
Све војводе српске устадоше,
И сватима мјесто направише,
Осјем један Бановић Страхило,
На њ'га царе погледује криво,
Ђе он сједи, хладно пије пиво,
Срдит сједи, ништа не бесједи.
Како коме чаше долазаше,
Сваки чашу славно напијаше,
Понајприје старац Југ-Богдане
Око себе браћи наздрављаше:
»Здрави сте ми, моја браћо драга,
За весеља нашег господара,
Господара славна цар Лазара,
И његова зета милоснога,
Мила зета Бранковића Вука,
За њихове среће и весеља,
Да им буде сретно и честито!«
Тако чаша по дружини пође,
Сваком чаша редом долазаше,
И уз чашу сваки напијаше,
А кад дође Бановић Страхилу,
Онда рече Бановић Страхило:
»Здрави сте ми, моја браћо драга,
А у здравље нашег господара,
Господара славна цар Лазара,
И нашијех дванајест војвода,
Од српскога од славна порода,
Који цара у Крушеву служе,
И њима се сва слава подиже,
Да нам буду здраво и весело!«
А не здрави Бранковића Вука,
Већ га држи ко горског хајдука.
А кад зачу славан цар Лазаре,
То је њему врло мрско било,
Колико је њему мрско било,
На Страхила погледује криво,
И чашом га прескочило пиво,
Прескочи га и два и три пута,
Цареве га слуге прескочише,
Јер слушају господара свога,
Господара славна цар Лазара,
И кад виђе Бановић Страхило,
Ђе му чаша више доћи неће,
Од земљице на ноге скочио,
Пак упаде у другу одају,
И дохвати једну купу вина,
Замеђена и зашећерена,
Да наздрави Бранковићу Вуку.
Пак изнесе у нову одају,
Ђено сједе кићени сватови,
А завика грлом бијелијем:
»Копиљане! Бранковићу Вуче
Здрав ми буди, да се напијемо!
Ни у моје ни у твоје здравље,
Већ у наше перне буздоване!
Цар имаде дванајест војвода,
Што га дворе у његову двору,
Све имаде, никог не познаде,
А ти си се данас придворио,
Војводама славу оборио!
Ја не жалим Марије ђевојке,
Што је водиш, не било је мајци!
Да је сретна, ко што је несретна,
Тражила би госпоско кољено,
Јал' племића, јал' господичића,
Јал' сокола, јал' соколичића,
Никад не би Бранковића Вука.
Нит' је јунак, нит' има јунаштва,
Нит' је племе, нит' је српско сјеме.
Не бише га вране накљувале,
Ја камоли цуре наљубиле,
Бе што ти је цар ђевојку дао,
Ни на то ми није данас жао,
Већ на ове јуначке здравице,
Што су мене чаше прескочиле,
Од како ме отхранила мајка.
Јуначкијем дозивала гласом,
А мушкијем опасала пасом,
Није мене чаша прескочила,
Осјем данас у цареву двору,
У цареву двору на весељу!«
Кад то рече Бановић Страхило,
Наге чашу па попио пиво,
Уз образ му пламен ударио,
Пак је Вука купом ударио,
Удари га у плепи јуначке,
Прште купа надвоје натроје,
Шћаше Вуче на ноге скочити,
Ал' прискочи Бановић Страхило,
Да му русу о'сијече главу.
Кад то виђе славан цар Лазаре,
На млађе је срклет учинио:
»Ухватите Бановић Страхила,
Ухватите, па га савежите,
Савеж'те му руке наопако.«
А скочише цареве војводе,
Савезаше Бановић Страхила,
Одведоше низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у тавницу,
Онда рече Бановић Страхило:
»Шта уради, славан цар Лазаре,
Шта уради, од Бога ти тешко!
Што послужи једном невјернику?
А не пазиш вјерна ни једнога,
Једа Бог да, славан цар Лазаре,
Ако свезо за кривду Страхила,
Кад добио Бранковића Вука,
И с њиме ти посегнула рука!
Ако л' свезо за правду Страхила,
Теби Вуче главу откинуо!«
Кад то зачу славан цар Лазаре,
Срдито му силе ударио,
Колико га лако ударио,
Три му здрава зуба саломио,
На образу рану направио,
Па га баци на дно у тавницу.
Отален се свати опремише,
Дадоше им Марију ђевојку,
Изиђоше велика господа,
Да испрате кићене сватове,
Ал' не прати царица Милица,
Веће сузе рони низ образе.
Кад пођоше кићени сватови,
Цар Лазаре шемлук учинио,
На Крушеву пукоше топови,
Седамдесет један за другијем.
Оде Вуче, одведе ђевојку,
Кад доведе својој танкој кули,
Није прошла ни година дана,
Ни година, нити половина,
Онда рече Бранковићу Вуче:
»Љубо моја, кићена Маријо,
А Маријо, шћери Лазарева
У твог баба славна цар Лазара,
Мени кажу, доста има блага,
Љубо моја, кукавице сиња,
Да имаде седам кула блага,
Четири су бијелога блага,
А три куле жутијех дуката,
Море л' нама једна допа'нути,
Од мираза твоје бабовине?«
А вели му кићена Марија:
»Господине, Бранковићу Вуче
Никако ти допанут не море,
Ако нећеш мене послушати,
Ако ли пеш мене послушати,
Ласно пе ти благо допа'нути,
Да идемо мојој бабовини,
До Крушева славну цар-Лазару,
Ја сам баби вазда мила била,
Пазио ме кајно јединицу,
А китио кајно голубицу,
Ситну ћу му књигу направити,
И у књизи бабу замолити,
Танку ће ти кулу начинити,
У крај своје и љепшу од своје,
Јер знадеш ли, Бранковићу Вуче,
Каке има бабо поглавице,
Око њега кајно горске вуке,
Све чувају хазну Лазареву,
Док не дођеш у Крушево равно
Те не сједеш бабу уз кољено,
И његову не пољубиш руку,
Неш' војводе узети под руку.«
А кад зачу Бранковићу Вуче,
То је Вуче једва дочекао,
Пак дохвати перо и хартију,
Те додаде својој вјерној љуби,
А хартију Мара прихватила,
Пак шарену књигу направила,
Пак је шаље милу бабу своме,
Милу бабу славну цар-Лазару:
»О мој бабо, славан цар Лазаре,
Ето теби књиге шаровите,
Ако си ме скоро удомио,
Нијеси ме добро намирио,
Немам куле ни бабова двора,
Ни у двору твога добра, бабо,
Већ ћеш мени кулу направити,
У Крушеву покрај своје куле,
Покрај своје, а љепшу од своје,
Ту имаде моје бабовине,
Нека знадем да бабу имадем.«
Кад је так'у књигу направила,
Књига оде славну цар-Лазару,
Књигу гледа славан цар Лазаре,
Књигу гледа, а смије се на н>у,
Ону гледа, другу ситну пише,
Пак је шаље својој шћери милој:
»Шћери моја, кићена Маријо!
Хајде к' мени кад год теби драго,
И поведи мила зета мога,
Зета мога господара свога,
Танку ћу вам кулу направити
Украј своје, а љепшу од своје,
Кад си била у свог бабе мила,
Ја сам тебе добро миловао,
Госпоскијем гласом дозивао,
Јест Маријом кићеном ђевојком,
Ни данас те нећу отурити,
Кад ми дође Бранковићу Вуче,
Сиђеће ми први уз кољено,
Код дванајест српскијех војвода,
Даћу њему Крушево под руку.«
А то слуша госпоја Милица,
Сузе рони, а царутовори:
»Господаре, славан цар Лазаре,
Код тога збора нејма договора,
У тебеје славна царевина,
Што ти зовеш Бранковића Вука,
Да му дадеш државу под руку,
Нек окреће како 'оће њоме,
Нека знадеш, ја тако не дадем,
Ми имамо свог милосна сина,
Свога сина високог Стевана,
Кад одрасте дијете Стеване,
Државом ће Стево окренути.
Послужити и мене и тебе,
Па што ће нам код сокола Вуче?«
још му нешто бесједити шћаше,
Ал' је царе слушати не шћаше,
Већ шарену књигу направйо,
Пак је спреми Бранковићу Вуку:
»Хајде к' мени кад год теби драго?!«
Када Вуку так'а књига дође,
Љуба му се насмијати пође,
А Вучеје једва дочекао,
Пак он оде Крушев-долу равну,
И царе му кулу поклонио,
Украј своје, а бољу од своје,
Тако стало двије годинице,
А кад трећа наста годиница,
Сад да видиш дијете Стевана,
Кога мајка гоји изабрана,
Све он гледа Бранковића Вука,
Криво гледа ко горског хајдука,
Онда рече својој милој мајци:
»О Милице, моја мила мајко!
Ја те молим и руку ти љубим,
Да ме куд год на науке спремиш?«
А мајка је сину говорила:
»Мој Стеване, мој милостан сине,
Златну ћу ти школу направити,
Вилосове учитеље дати,
Па ћу тебе књизи научити,
У Крушеву код бабова двора.«
А вели јој дијете Стеване:
»Мајко моја, царице Милице,
Слушај мене што ћу говорити :
Ја се нећу овђе научити,
Овђе нејма за мене науке,
Већ ћу ићи, мајко у Русију,
Опреми ме русинској краљици,
Ја не могу књигу научити,
Уз кољено Бранковићу Вуку,
Он се баби придворио моме,
Њега гледа, а мене не гледа!
О Милице, моја мила мајко!
Ако Бог да, те суђено буде,
Те научим књигу и науке,
Код госпоје русинске краљице,
Онда ћу ја тебе походити,
Своју милу мајку послужити.«
А кад зачу царица Милица,
Нимало јој мило не бијаше,
Што ће Стеван у Русију поћи,
Ал' јој друга бити не могаше,
Већ милосна сина опремаше,
И од цара изун узимаше,
Господара славна цар Лазара,
Цар му даде изун и бесједу,
Опремише дијете Стевана,
У Русију русинској краљици,
Да научи књиге и науке,
Тако стало за седам година,
Кад изиђе седам годиница,
Онда Стеван књигу направио:
»О Милице, моја мила мајко,
Ако си се мене зажељела,
Хајде к' мени у Русију, мајко
Хранићу те медом и шећером,
А носићеш свилу и кадифу,
Русија је славна царевина,
Аја тамо у Крушево нећу,
Да ми суди Бранковићу Вуче,
Да ми суди и да ме осуди.«



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 197-213.