Женидба Јакшића Митра

Дворбу двори богат у богата,
А сирома један у другога:
Јакшић Митар у војводе Јанка;
Не двори га, да дворбу издвори,
Нит' га двори, да му најам плати,
Већ да види његову сестрицу,
Да је види, и да је обљуби.
Дворио га девет годин' дана,
Кад десета година Настала,
Не море је младе ни видити,
Камо л' ће је јунак обљубити;
Разболи се Митар дите младо,
Разболи се болом брез болисти,
К њем' долази робиња дивојка,
Па је Митру она говорила:
"Што је теби, Митре дите младо?
"Која ти је голема невоља,
"Тере си се јунак разболио?"
А вели јој Митар дите младо:
"Кад ме питаш, робињо дивојко,
"Све ћу теби казивати право:
"Ево има девет годин' дана,
"Да ја дворим Јанка господара;
"Не дворим га, да дворбу издворим,
"Нит' га дворим, да ми најам плати;
"Већ, да видим његову сестрицу,
"Да је видим, и да је обљубим;
"Већ те молим, робињо дивојко!
"Састави ме с госпојицом твојом,
"А ја ћу те липо даровати:
"Даћу теби четвере аљине:
"Двој' од свиле, двоје од кадифе."
Ка је било вечер по вечери,
Она Митру вечеру носила
И узела кључе од чардака,
Па га води госпоји дивојки.
Деветера врата отворала,
Док је Митра дивојки увела;
Кад дивојка Митра сагледала,
Овако је њему говорила:
"О радости, велика драгости!
"Душо моја, млад Јакшићу Митре!
"Љуби мене, колико ти драго,
"Пак ме води двору бијеломе"
Љуби Митар гиздаву дивојку,
Љубио је до зоре бијеле.
Кад је била зора забилила,
Скочила се лијепа дивојка,
Скочила се на ноге лагане,
Паке иде у кулу бијелу,
Купи благо Јанка брата свога,
Пака иђе доли у подруме,
Те изведе два коња голема,
Себи једног, а Митру другога,
На готове коње посидоше,
Пака биже горицом зеленом.
Кад у јутру јутро осванула,
Иђе Јанко у кулу бијелу,
Да обађе млад-Јакшића Митра,
Али Митра у кули не нађе;
Иђе к секи у чардаке горње;
Ал' му сестре у чардаку није;
Када оде коњим' у подруме,
Добри коња у подруму није;
Онда се је Јанко оситио,
Па је добра коња посиднуо,
Те за њима иђе у потрагу,
И стиже и ма трећем конаку,
Па је Јанко Митру бесједио:
"О бора ти, млад Јакшићу Митре!
"Ако си ми сестру ти одвео,
"За што си ми благо ти однио?
"Благ' однио и коње одвео?"
А вели му Митар дите младо:
"Да мој шура, војевода Јанко!
"Сестру не би за бољег удао,
"Брез блага је не би ни удао;
"А имаде девет годин' дана,
"Да те дворим, војевода Јанко,
"Ја сам добра коња издворио."
Онда му је Јанко говорио:
"Ајде с Богом, Митре дите младо!
"Пази мени драге сестре моје!
"На путу ти добра срећа била,
"А под ногам' сви душмани твоји,
"Како коњу и плоче и чавли!"