Жена без срца/34
III
ДР. ЈАКШИЋ, ОНА
ДР. ЈАКШИЋ (Пошто је испратио Др. Стефановића, враћа се пружајући јој руку): Је ли вас одиста занимала ова прича?
ОНА: Необично.
ДР. ЈАКШИЋ: Нисте нашли у њој нешто што вам је већ познато?
ОНА: Не!
ДР. ЈАКШИЋ (Милујући је по коси): Имам и ја на својој клиници једну такву незнану јунакињу.
ОНА (Брани се).
Др. ЈАКШИЋ: Да, да, мала моја; и ви чините жртву, зар не? И ви исцељујете самртника изазивајући му осмех среће на уснама. Зар ми нисте сами рекли како је у два маха већ, до сада, савладао тешку, самртничку кризу, благодарећи само нади и срећи коју је прочитао из ваших очију.
ОНА: Да.
ДР. ЈАКШИЋ: Како је то лепо од вас; како ме то радује.
ОНА: А нисте зар ни мало љубоморни када и други ко, сем вас, чита своју срећу из мојих очију.
ДР. ЈАКШИЋ: Љубомаран? (Узииајући јој руку). Зар ја немам све разлоге да будем поштеђен од љубоморе?
ОНА: Па ипак... Зар не налазите да рескирате упућујући ме да другом подгревам наду, да другог охрабрујем срећом? То је за праву љубав и сувише несебичности.
ДР. ЈАКШИЋ: Мислите? А ако је то напротив само себичност?
ОНА (Погледа га испитујући.)
ДР. ЈАКШИЋ
Да, себичиост! Ја сам дужан да вам вратим срце; ви сте га од мене одлучно захтевали. О, да ви знате са колико преданости, са колико ис- трајности и са колико воље ја радим на томе, и ако постигнем сматраћу то за најуспелију своју операцију.
ОНА (Сумњајући): Да... ако постигнете...
ДР. ЈАКШИЋ: Ја верујем да ћу постати. Хоћете ли да вам откријем тајну метода које у овој операцији примењујем?
ОНА: Радознала сам?
ДР. ЈАКШИЋ: Да успем, да могу у ваше празне груди срце вратити, ја сам предузео да из њих најпре исцедим и последњу кап мржње, и последњу кап. А сваку исцеђену кап мржње ја замењујем капима љубави. Тамо, крај постеље онога самртника, из ваших груди ишчезава кап по кап мржње а овде, (Загрли је) на мојим грудима, улива се кап по кап љубави. Зар не? Зар не?... Реците, зар нисам на добром путу?
ОНА: Можда... само...
ДР. ЈАКШИЋ: Шта?
ОНА: Успели би можда када би ја веровала у љубав али...
ДР. ЈАКШИЋ: О, варате се, ви већ верујете у њу од тренутка када се пробудило саучешће код вас. Од тога тренутка почело се враћати и срце у ваше груди.
ОНА: Благодарећи томе што сте ме настанили овде, у кући болова. Бол је то, а не љубав, који враћа срце у празне груди; бол је то, а не љубав, који омекшава окорело срце.
ДР. ЈАКШИЋ: Чији бол?
ОНА: Бол оних који пате. Тамо умире мајка и благосиља децу која ће тога часа остати на улици и без хлеба: овамо издише преварена девојка којој је цео живот био један једини пољубац; тамо се бори са душом дете, последња радост уцвељене удовице; онамо отац, брат, хранитељ... болови, сами болови...
ДР. ЈАКШИЋ (Усхићен): И ви сте их осетили...?
ОНА: Морала сам, преплавили су ме!
ДР. ЈАКШИЋ (Загрли је и са усхићењен љуби јој чело и косе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|