Јесте л чули, браћо, ово,
десило се нешто ново,
о љубави Перовића;
ту Перовић беше Жарко,
ко на исток сунце јарко, 5
и његова љубавница,
милој мајци јединица;
јадан Жарко љубав крије,
а Милица не умије,
на Милицу свашта зборе, 10
само Жарку да упоре:
„Милица је много проста,
има цура љепших доста!
Јадан Жарко не зна шта ће,
па на једну мисо дође: 15
опреми се и оправи,
на прст мали прстен стави,
о рамену пушку узе,
низ образе проли сузе,
крај липова прође хлада, 20
ту га чека цура млада;
„Добро јутро" Жарко виче,
из цвијећа му цура кличе:
„Аој, Жарко, роде мио,
где си тако поранио?" 25
Крај Милице седе младе,
па јој прича тешке јаде:
„Мајка ми је љута соја,
па ми не да да си моја!"
Од истока сунце сија, 30
писну цура кај но змија:
„Узми пушку па ме уби,
не дај други да ме љуби!"
Жарко срца каменога,
карабина пали свога, 35
карабину ватру даде,
мртва цура земљи паде.
„Аој брате, мио роде,
кажи ову, кажи мајци,
нека знају и рођаци: 40
данас им се Жарко жени,
нека дођу амо мени."
Карабину ватру даде,
крај Милице мртав паде;
крај Милице мртав оста, 45
нека им је љубав проста.
Референце
Извор
Владимир Бован, Лирске и епске песме Косова и Метохије (студентски записи српских народних умотворина са Косова и Метохије); Приштина, Институт за српску културу; Београд, Народно дело, Стручна књига; Исток, Дом културе, 2001., стр. 477-478.
