Жао за срамоту (Бранко Мушицки)

Седи царе ситну књигу пише,
Па је шаље својим омлађима:
„Ој бога вам, моја децо драга,
„Арамбаше живе похватајте,
„Ухватите и Вука и Луку,
„Довед'те их мени за јабуку.“
Ухватише и Луку и Вука,
Доведоше цару за јабуку,
Бадио их на дно у тамницу,
Тамновали три године дана.
Кад настала година четврта,
Ал' протужа из тамнице Лука:
„Светли царе, сунце огрејано,
„Златна круно под небом, на земљи,
„Не можемо више тамновати."
Њима царе на то одговара:
„Донес'те ми три товара блага,
„Дотерајте кола стајаздија,
„И у коли два коња витеза,
„Огрлице од самих дуката,
„Пустићу вас из тамнице тужне.“
Ал' беседи из тамнице Лука:
„Пусти мога побратима Вука,
„Нек донесе три товара блага,
„Нек дотера кола стајаздија,
„И у коли два коња витеза,
„Огрлице од самих дуката."
Превари се, уједе га гуја,
Пусти царе из тамнице Вука.
Ал' се Вуче око мета вуче,
Док уграби два краљева сина,
Два близанца од једне матере,
Сваком има по седам година.
Обојицу меће у торбицу,
С обојицом бежи у Клисуру,
У Клисуру, високу планину,
Из Клисуре ситну књигу пише,
Те је шаље цару на колено:
„Не радуј се да ти деца дођу,
„Обоје су деце код менека,
„Једно Јерко, а друго Матија;
„Код тебе је мекана постеља,
„А код мене још боља постеља:
„Два лупотка сухе храстовине,
„Натучено у среди ексера,
„Под главом им поломача трња.
„Ако мислиш да ти деца дођу,
„Пусти мене побратима Луку,
„И подајму три товара блага,
„И подај му кола стајаздија,
„И у коли два коња витеза,
„Огрлице од самих дуката,
„И подај му триста пратилаца,
„Да га прате до горе Клисуре.“
Кад је царе књигу разгледао,
Брже пушта из тамнице Луку,
Једни мију, а други га брију,
А трећи му ноктe caрезују,
И даде му три товара блага,
И даде му кола стајаздија,
У коли два коња витеза,
Огрлице од самих дуката,
И даде му триста пратилаца,
Пратише га до горе Клисуре.
Кад је био под гором Клисуром,
Он повикну танко, гласовито:
„Ди си саде, побратиме Вуче?“
Ал' се Вуче из горе одзива:
„Ево мене, побратиме Луко,
„Вук на вука ни на 'ноћи не ће;
„Камо л' брате хајдук на хајдука.“
Распорише два краљева сина,
Обесише о гору Клисуру,
П' онда цару ситну књигу пишу:
„Не надај се да ти деца дођу,
„Остали су у гори Клисури,
„Без измене чувајући стражу.“

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 100-102.