Еј јо, заспало девојче, еј јо, брегу на камену, еј јо, момку на колену, еј јо, с тулбен покријено. Еј јо, момче си гу викну: 5 „Еј јо, дизај се, девојче, еј јо, ветар подунуја, еј јо, тулбен подврнуја; еј јо, слунце огрејало, еј јо, лице приватило!“ 10 — Еј јо, ако, момче, ако, еј јо, зинат[1] моје мајке, еј јо, што ме није дала, еј јо, кога сам варала!
Драгутин Ђорђевић, Лесковац.